Ovo
je arhetipska priča u svemiru, melodrama, nešto što jeste vezano za budućnost,
150 godina od sad, ali zapravo su pitanja ista.
Zdravo Sebastijane,
dobrodošao na FEST. Možeš li nam reći kako je došlo do ove saradnje?
Lazar me je kontaktirao
pošto su tražili glumca koji bi mogao da tumači lik Milutina. Na preporuku
Dimitrija Vojnova, s kojim sam saradjivao na filmu i seriji Montevideo Dragana
Bjelogrlića, Lazar mi je poslao scenario da vidim dopada li mi se ili ne. Odmah
sam prepoznao potencijal scenarija, poslao sam self tejp sa scenama za audiciju
i prošao na kastingu (smeh).
A šta ti se zapravo
dopalo?
Fabula. Ovo je priča o
ljubavi izmedju kosmonauta i androida na misiji za Alfa Kentauri. Cela radnja
se dogadja u svemiru, u budućnosti - otprilike 150 godina od sad, ali zapravo
su sva pitanja kojima se priča bavi na neki način arhetipska, pa po tom pitanju
nisu toliko vezana za odredjeno vreme ili prostor. Bodroža mi je istovremeno
spomenuo da hoće da radi svojevrsni retro-futuristički SF. Pošto sam samo jednom
snimio jedan kratki film u tom žanru (The Cloud Catcher Mihe Knifica), koji ima
žešću distopijsku notu, odmah sam bio za.
Kako je bilo glumiti samo
sa jednom glumicom? Lakše, teže?
Bilo je izuzetno lepo, ali
jako naporno, čitav proces bio je jako intezivan. Ja sam zapravo došao ovde kao
padobranac. Bio sam poslednja karika, jer sam bukvalno poslednji pristupio projektu.
To znači da sam bio odabran otprilike 5 meseci pred samo snimanje. Stoya je
bila planirana za ulogu Nimani još kad se pisao sinopsis, a ja sam u periodu
priprema za Ederlezi snimao remejk Vinetua. Iz Hrvatske sem došao pet dana pre
snimanja, koje se pomerilo za dodatna tri dana. A onda 18 dana snimanja i bum -
odmah posle poslednjeg dubla jurio sam na avion za Berlin da završim snimanje Vinetua,
gde sam tumačio lik poglavice Komančija. Što znači da sam se prebacivao iz
Lakota jezika na engleski i nazad na Lakotu. Ovde mi je sa engleskim Stoya bila
velika podrška. Svaki dan bismo dva puta prošli sve scene, pa je ispravljala
moj govor.
Vau, kako je to izgledalo?
Wičahuahua nithaua kelena
ogle jakaškapitke otektelo (smeh). Pa to je uvek teško, brineš se kako ćeš nešto
izgovoriti, a da to ne utiče na radnju i namere lika. Ali takav je glumački
rad. Dolaziš negde, nikog ne znaš i upadaš recimo u fajt scenu ili u seks
scenu, jašeš konja koga prvi put vidiš i sa njim galopiraš kroz eksplozije.
Malo je to, kao u Love Actually gde ono dvoje glume u pornićima, upoznaju se
par minuta pre snimanja a u sledećem trenutku već se ševe. Tako to izgleda, dođeš,
naučiš tekst i izbegavaš nameštaj. (smeh)
Kad smo kod scena seksa,
bilo je dosta polemike oko toga da li su one bile stvarne.
Haha, neka svako to sam za
sebe zaključi.
U filmu je podvučeno to da
je Milutin Jugosloven, pa samim tim i Edipovac, tako da kao saputnika u
svemirskoj misiji dobija ženskog androida koji podseća na njegovu majku. Ko je
on ustvari i šta želi? Dobija li idealnu ženu?
Ma nije idealna, ona je inhibirana
softverom multikorporacije Ederlezi. On se u početku dvoumi oko toga, jer ako
hoće da bude optimalan u svom poslu, želi da putuje sam, ne želi nikoga sa
sobom, pa ni lutku. Zapravo mu Nimani ta korporacija na neki način podmeće kao
uslov. Ali on se u tog androida zaljubljuje i što je još intrigantnije: želi da
je oslobodi. Svako će to da shvati na svoj način, ali on zapravo želi da vidi
šta će da se dogodi kad android počne da istinski realizuje veštačku
inteligenciju. To mu je drajv. Mada nije siguran šta će kasnije da se desi.
A on zatim pada u
depresiju, u suštini izazvanu time što ona odbija seksualne odnose sa njim.
Potom se oboje odlučuju na žrtvu.
To je na neki način vrlo
rimokatolički, mea culpa. Japanci, na primer, to ne bi tako uradili. On bi
uradio haraki ili njoj odsekao glavu. (smeh)
Zanimljive su i upotreba
svetla i muzike, praktično kao da su i to likovi, što je vrlo postdramski.
Kosta, Aljoša i Nemanja su
napravili sjajan posao. Pa i Senka, Mima, da ne pričam o VFX i CGI sektorima.
Pa film jeste ars septima, uključuje sve nivoe umetnosti. Ali to kod filma i
jeste najteže, da te ništa ne bode u oko, da te ništa ne izbacuje iz fabule, ni
kostim, ni scenografija, ni režija, ni kamera, ni muzika, nego da sve zajedno
daje atmosferu, kako bi publika mogla lakše da pronadje tačku identifikacije sa
fabulom.
Kako je bilo raditi sa
Stojom?
Lazar mi je rekao da će
glavna glumica biti porno diva. Ja sam rekao - aha. Poslao mi je link na imdb-u,
a ja sam se setio da sam tu ženu već negde video, na youtube-u na Histerical
Literature. Ona je super čovek, jako pametna i fragilna. Brzo je shvatala
indikacije, brzo je učila, nema strah ispred kamere, artikulisana je i sjajno
se izborila sa redukcijom sredstava. Mislim da je napravila genijalnu ulogu.
Sve te scene seksa su snimljene vrlo estetski i poetično. Mislim da ne bih ni
pristao na sve da je bilo drugačije, jer ne volim kada se film rešava seks
scenama.
Reci nam nešto više o svom
radu u pozorištu.
U poslednje vreme
pozorište je, nažalost, postalo hiperprodukcija. Moje matično pozorište proizvede
13-14 premijera u sezoni, igramo više od 450 predstava za godinu dana. Sa
ansamblom od 34 glumaca, od kojih 25 rade kao budale, to je nehumano. Na primer:
radili smo Otela, a imali smo pet nedelja za to. To nije stend ap, to je
Šekspir, za to treba vremena. Sve te tera da radiš instant, što je zapravo
habitus komercijalnog pozorišta, a ne nacionalnih institucija. Gde smo to
krenuli? Ja na to jednostavno ne mogu da pristanem. Tako da sam u poslednje dve
godine radio Rat i mir u režiji Silvija Purcarete i tekst Ivana Viripajeva,
Pijane. To je teološko-filozofski delirium tremens, zanimljiv za rad. Ali malo
sam stavio pozorište sa strane, inače prosto ne bih uspeo da snimam.
Možeš li da uporediš rad u
inostranstvu i u regionu?
Razlika izmedju rada u inostranatvu
i regionu? Ono što je
strancima higijenski minimum, nama se čini kao naučna fantastika. Indie
movie znači da se film ne snima ispod 2-3 miliona evra. Ostalo zovu no
budget. Amerikancima jedan indi film vredi kao celogodišnji budget filmskog
centra u Sloveniji. Na setu uvek imaš svoju prikolicu, pripadaju ti tantijeme u
odnosu na veličinu uloge, itd. Kao što rekoh: naučna fantastika. (Smeh) Ja sam dosta
kasno počeo da radim u inostranstvu, čekao sam da mi deca porastu, jer sam
želeo da budem s njima. Ali mi glumci, za razliku od sportista, imamo tu
prednost da s godinama sazrevamo i dobijamo i kompleksnije uloge.
Čini mi se da to više važi
za muškarce nego za žene.
Važi i za žene. Ko će da
igra Lejdi Magbet, ili Gertrudu? Svetska dramatika je svakako oduvek bila
nepravedna prema ženama, slažem se. Ali to počinje pomalo da se menja, ako ne
pre, onda barem od Čehova na dalje. Tu su i mlađe ženske autorke svetskog
formata poput Milene Marković, Tene Štivičić, Paule Vogel ili Anje Hiling, koje
stvarno pišu dobre uloge za žene. Ali da, en gros, u svetskoj dramatici je pet
prema jedan za muške uloge. Ali u ovom filmu, Ederlezi Rising, je tri prema
jedan za žene! Glas kompjutera je ženski, socijalni inženjer i android su
takođe žene, pa...
I za kraj, savet mladim
glumcima?
Mislim da mladi glumac
mora što pre da stekne što više iskustva, kako god. Jer najgore je kad si kao
glumac pametan i pijan za šankom, a kad moraš nešto da napraviš onda se usereš
u gaće. Moraš da imaš kondiciju, i ispred kamere i na pozornici. Za one koji
hoće da se bave glumom, savet je da moraju da budu spremni na to da budu
odbijeni, jer te u tom poslu najviše puta odbiju. Ako ti slučajno uspe, onda je
druga priča. Ali kako se kaže u našem poslu: uvek si toliko dobar, koliko ti je
dobra poslednja uloga. Tako da učenju nikada nema kraja.
Нема коментара:
Постави коментар