Rezultat saradnje Beogradskog dramskog pozorišta sa Volkov teatrom - Ruskim državnim akademskim
dramskim pozorištem iz Jaroslavlja (započete 2015. godine) je dramatizacija
romana Valentina Rasputina
(1937-2015) „Poslednji rok“ u režiji glumca i reditelja Valerija Kirilova. I
sada je pred nama!
Na dan Beogradskog dramskog pozorišta
na Crvenom krstu 20. februara
2018. biće premijerno izveden na Sceni
„Rade Marković“ u 20 časova ovaj komad, čim će započeti
proslava sedamdesete sezone. Bio je poslednji rok!
Valerij Kirilov je već gostovao sa Čehovljevom dramom „Ivanov“
i jednočinkom „Prosidba“, a nastupio
je sa komedijom „Dva siromašna Rumuna koji pričaju poljski“ Dorotee Moslovske.
Volkov teatar je u BDP-u 2015.
izveo i komad „Mesec dana na selu“.
Ovog puta Kirilov režira na
Crvenom krstu. Za svoj debi odabrao je dramatizovan roman velikog, višestruko
nagrađivanog ruskog pisca Valentina
Rasputina, objavljen davne 1970. Nešto što nije baš najpoznatije
beogradskoj i srpskoj publici. No, ono što je najbitnije lakoća pripovedanja
pretočena je i ugrađena u predstavu.
Rekao je da se radi o univerzalnoj priči,
koja je ostala aktuelna i posle 40 godina, o žrtvovanju i potrebi za ljubavlju.
O tome, da u jednom trenutku izneverimo sopstvenu prirodu kada
"izdajemo" sopstvene roditelje. Kirilov je prvobitno priredio
dramatizaciju romana „Poslednji rok“ za Volkov teatar, a potpisuje, uz režiju,
i scenografiju (saradnica Milica
Vučković), kostim (saradnica Ina
Jadranski) i izbor muzike. Koreografiju je osmislila Maja Mitić. Donedavni umetnički direktor BDP-a Andrej Šepetkovski bio je saradnik na dramatizaciji.
Slobodan Ćustić ispred BDP-a kaže da je saradnja sa Kirilovim bilo „divno,
neponovljivo iskustvo, a rediteljski
plod je neobična predstava sprecifičnog rukopisa koji će publika voleti”.
Brani novu koncepciju BDP-a, velike i raznovrsne produkcije, čime se brišu „navijački
teatri koji svaki ima svoju publiku.“ Ono što ostaje konstanta
pozorišta na Krstu je tretiranje dramskog teksta na savremen način.
Kirilov je pojasnio da se priča dočarava iz dva ugla - ugla
šestogodišnje devojčice pred kojom je ceo život, naivni prelepi svet (Tamara Aleksić) i umiruće starice sa
svetom uspomena koji napušta. Deca dolaze u rodnu kuću da sahrane majku koja umire.
Presrećna što su joj deca tu ona iznenada i neočekivano oživljava.
Deca su rastrzana-drago im je što
je majci bolje, ali dokle ostati kad poslovi zovu?
Kroz velike i nagle kontraste,
prelazeći s gradskih trgova (kada se čak i gledaoci izvode na scenu i uvode u
predstavu) u skoro formalni teatar, od pozorišta spektakla do teatra istinskog proživljavanja,
na toj ljuljašci se svi skupa ljuljamo, odmaramo, zabavljamo, i pomalo zapitamo.
Ovom predstavom reditelj je hteo da poruči da se "istina nalazi između
detinjstva i starosti i da moramo da budemo svesni da taj put treba preći
maksimalno osluškujući svoje srce." Da ostavi trag na publiku, ne
da je traumira, da je samo „pecne“, a svakako da je relaksira u finišu. „Jer,
život se mora nastaviti!“
Kaže da je zajedno s glumcima
prešao dugi put, ali zahteva da se na njega ne stavi tačka premijerom, nego da
se nastavi rad na njenom poboljšanju tokom izvođenja. Bio je okružen toplinom i
brigom, ali priznaje da mu je falila porodica i pas. Od prvog dana primetio je
kod svih spremnost i profesionalizam, tačan plan, kada da se ukuca prvi ekser, da se u roku sašije kostim i sve to
paralelno uradi. Njegov rad je protekao bez problema, bez primedbi. Vrlo
komforno.
Šepetkovski smatra da se radi o delu jednog od najznačajnijih
savremenih ruskih pisaca i karakterističnog predstavnika pravca "ruralna
proza", koja osvaja svojom duhovitošću, toplinom, načinom na koji tretira pitanja
ljudske egzistencije, smisla čovekovog bivstvovanja, potrebe za ljubavlju...
Glumci nisu štedeli komplimente. Milica Milša je u susret danu
zaljubljenih izjavila da je zaljubljena u glumu i energiju Kirilova, Nada Macanović da je mnogo toga naučila u protekla dva meseca, u ulozi s
vrlo malo teksta, tek sa pokretom i postojanjem na sceni, Jovo Maksić je pohvalio njegov fantastičan pokret, osećaj za ritam
i sposobnost da svakog od njih "izvuče iz glumačke uspavanosti"
u koju neminovno upadaju, najstarije članice ansambla Danica Ristovski i Jadranka Selec, koje u alternaciji tumače
starice Anu i Mironihu, nisu krili svoje zadovoljstvo
postignutim.
Danica Ristovski, ipak,
ne zaboravlja, zamku pred koju ju je postavio Krilov ponudivši joj dve uloge.
"I posle 40 godina rada, ovo
je za mene bila škola. Šteta što je nisam ranije prošla. Snaga, energija,
ljubav koja briše distancu. Prodrmao je sve glumačko u nama, ali i ono što
nosimo kao ličnosti", konstatovala je Selec.
Zbog izvesne zbunjenosti, glumice
(Ristovska, Selec) su pojasnila da
obe igraju dve uloge, ali ne u jednoj predstavi, nego se menjaju od predstave do predstave. Naglasile su
da se ne radi o običnoj alternaciji, jer svaka od njih unosi u jedan i drugi
lik sopstvenu autentičnost, što, priznaju, otvara put izvesnoj dozi šizofrenije.
Tamara Aleksić (diplomirala u u klasi Dragana Petrovića Peleta, asistent Miloš Biković) kaže da se od početka rada na komadu osećala
prihvaćenom i delom asambla, uz beskrajno puno podrške. Milena Pavlović Čučilović rad opisuje kao zanimljiv i uzbudljiv,
zasnovan na ruskoj intuiciji, uz fascinantne alternacije, koje podmlađuju
profesionalnu podsvest i traže od glumca da se u potpunosti uključi u tok
komada i priseti svih pozorišnih pravila.
Milica Vučković rad na scenografiji opisuje kao „širok
prostor za inovacije i maštanje.“
Ina Jadranski rad na kostimu opisuje kao muks globalnog i lokalnog,
a naglasak stavlja na obuću – koja je srpska.
Koreograf Мaja Mitić apostrofira činjenicu da je Krilov i sam glumac, a i ona
je glumica, te saradnju opisuje kao pronađen gest koji poseduje značenje,
organski fragmentisan, koregrafija totalnog teatra, suset Stanislavskog i Mejerholjda.
Na pitanje kako ocenjuje teatre
po svetu, Krilov konstatuje da su manje-više slični s izuzetkom Amerika.
Govoreći o prednosti rada sa srpskim glumcima kaže:
„Različitost traži duži put,
sličnost ga skraćuje!“
REČ REDITELJA
„Uporedio bih “Poslednji rok” sa
Markesovim “Sto godina samoće”. Rasputin je u jedno vreme bio proskribovan kao
“seoski” pisac, a zaboravlja se da se i radnja Markesovog romana dešava u malom
mestu Makondu... Ipak, niko zbog toga o Markesu ne govori kao o seoskom piscu.
Kod obojice, jedna od najvažnijih tema je porodica i pitanje u kom trenutku ona
počinje da se ruši, da se cepaju bliske veze.
Ovo je priča kako mi u nekom
trenutku izneveravamo sopstvenu prirodu, nebitno da li u gradu ili selu. A to
se dešava kada “izdajemo” sopstvene roditelje. Proces samouništenja počinje kad
ih se odričemo i kad ih zaboravljamo. Za mene lično, bitnije je što sam sin
svoje majke nego sin bilo koje države.
Režiram ono što znam. I sam sam
odrastao na selu, u ženskom okruženju: odgajile su me mama, baka i kuma. Tako
da je lik seoske žene koja sve može da nosi na ramenima jedna od najdražih
pojava u mom životu. U šta jedan čovek treba da veruje? Svako od nas ima
detinjstvo koje ne može da promeni, to je stalna veličina. I kad osluškujemo
sopstveni početak, branimo se od nejasnih simbola i sumnjivih vrednosti,
zaštićeni smo od rizika da sami sebe izneverimo i izdamo. Svaki čovek
pravoslavne duše ta razmišljanja shvata i prihvata. Dakle, "Poslednji rok"
je apsolutno univerzalna priča u tom smislu i biće Srbima bliska ništa manje
nego Rusima.“, zaključio je naš gost iz Rusije, Valerij Kirilov
Valerij Kirilov (1965.) rođen je u selu Svetloje Ozero, a završio
je Jaroslavski državni pozorišni insitut 1989. i Višu školu scenskih umetnika
RATI (Državni institut pozorišne umetnosti) 2001. godine. Od 1989. radi u
stalnom ansamblu Ruskog državnog akademskog dramskog pozorišta “Fjodor Volkov”
u Jaroslavlju. Ostvario je preko 45 uloga, a uspešno se bavi i režijom. Od
1990. do 2005. predavao je glumu na Jaroslavskom državnom pozorišnom insitutu,
takođe je 2001-2005. umetnički rukovodio klasom budućih članova ansambla Volkov
teatra. Vodio je radionice za profesionalne glumce u SAD-u i Brazilu.
Počasno zvanje "Zaslužni
umetnik Ruske Federacije" je stekao 2000. godine, a 2014. godine je postao
"Narodni umetnik Ruske Federacije", što je najviše glumačko priznanje
u Rusiji.
Član je Saveza pozorišnih
umetnika Rusije od 1994. godine.
Posle "Mesec dana na selu" opet smo se obreli na ruskom selu. Samo u neka druga vremena. Malo se toga ipak promenilo. Komad se bavi odnosom dece i roditelja u delikatnom trenutku kada roditelj kao oslonac napušta decu i napušta ovaj svet, te ih ostavlja na milost i nemilost okruženja, da se snalaze kako umeju. Da više ne budu deca, da konačno odrastu. Nekima je ova pomisao (ne da gube majku, već da su prepušteni sami sebi), kada shvate da su i sami smrtni, kada im se tlo pod nogama izmiče, toliko zastrašujuća da moraju da se obezbnane od alkohola. Suočavanje sa realnošću je ponekad vrlo stresno.
No, šta biva ako pacijent iznenada živne? Oko ove premise vije se radnja ovog komada, ruskog ritma, preispitujući pitanja davanja i uzimanja, emotivnih kalkulacija, strahova od gubitka i ključnog pitanja da li nam je samo ljubav potrebna, možemo li da živimo bez nje. Pitanje krivice i pitanje odgovornosti.
Scenografija s pufnastim oblacima, kolevkom koja se spušta i poduže i brezama debljim od Gorčinovih, iščupanih na kraju iz korena, sugerišu i podcrtavaju glavnu zamisao ove predstave. Koliko smo se odrodili od korena i u kakvo smo se drvo pretvorili?
Makicić i Šepetkovski uverljivi u ulogama pijanaca, svojom sugestivnošću prikuljučuje im se Komnenić. Tamara Aleksić vragolasta za svojih šest godina i u nekim trenutcima prremudra (staramala). Nada Macanović nestvarno prozirna i bestalasana vodi sve likove kroz ove teme i dileme. Selac i Risovske odmerene, mudre svoj mir crpe iz iskustva.
REČ UREDNIKA KULTURNIKA
Posle "Mesec dana na selu" opet smo se obreli na ruskom selu. Samo u neka druga vremena. Malo se toga ipak promenilo. Komad se bavi odnosom dece i roditelja u delikatnom trenutku kada roditelj kao oslonac napušta decu i napušta ovaj svet, te ih ostavlja na milost i nemilost okruženja, da se snalaze kako umeju. Da više ne budu deca, da konačno odrastu. Nekima je ova pomisao (ne da gube majku, već da su prepušteni sami sebi), kada shvate da su i sami smrtni, kada im se tlo pod nogama izmiče, toliko zastrašujuća da moraju da se obezbnane od alkohola. Suočavanje sa realnošću je ponekad vrlo stresno.
No, šta biva ako pacijent iznenada živne? Oko ove premise vije se radnja ovog komada, ruskog ritma, preispitujući pitanja davanja i uzimanja, emotivnih kalkulacija, strahova od gubitka i ključnog pitanja da li nam je samo ljubav potrebna, možemo li da živimo bez nje. Pitanje krivice i pitanje odgovornosti.
Scenografija s pufnastim oblacima, kolevkom koja se spušta i poduže i brezama debljim od Gorčinovih, iščupanih na kraju iz korena, sugerišu i podcrtavaju glavnu zamisao ove predstave. Koliko smo se odrodili od korena i u kakvo smo se drvo pretvorili?
Makicić i Šepetkovski uverljivi u ulogama pijanaca, svojom sugestivnošću prikuljučuje im se Komnenić. Tamara Aleksić vragolasta za svojih šest godina i u nekim trenutcima prremudra (staramala). Nada Macanović nestvarno prozirna i bestalasana vodi sve likove kroz ove teme i dileme. Selac i Risovske odmerene, mudre svoj mir crpe iz iskustva.
O PISCU
Valentin Grigorijevič Rasputin (Валентин Григорьевич Распутин, 1937-2015),"gorostas
sa Bajkala", rodom iz sibirskog sela Atalanta u Ust-Udinskom
rejonu Irkutske oblasti. Predstavnik je posleratnog sovjetskog stvaralaštva
koji inspiraciju pronalazi u ruralnoj prozi. Autor je, između ostalih, romana: „Časovi
francuskog‟, „Poslednji čas‟, „Živi i pamti‟, „Kći Ivanova, mati Ivanova‟,
„Šta da kažem vrani‟, a “Oproštaj sa Matjorom” (1979) se
uzima kao epitom ovog pravca u sovjetskoj književnosti. Počev od “Poslednjeg
roka”, sve što je izašlo iz Rasputinovog pera postajalo je ne prosto
činjenica iz književnog života, već događaj javnog života, smatra ugledni,
ruski kritičar Lav Aninski. Rasputin je dobitnik ordena Lenjina i Nagrade
„Solženjicin“.
“Seoska proza je moj jezik, moja tema.
U njoj se ne može falširati”, objašnjavao je Rasputin. On poznaje
narodni karakter ne tako kako je uobičajeno u tradicionalnoj sovjetskoj
klasici. Njegovi junaci satkani su od najupečatljivijih crta nacionalnog
karaktera – mudrog, slobodoljubivog, čas buntovnog, čas suzdržanog i uvek vrlo
stamenog. Pisao je o ravnodušnosti, nestanku normalnih porodičnih odnosa,
ljubavi i tolerancije, o potrebi za povratku korenima i istinskim vrednostima
morala i duhovnosti.
Po Rasputinu karijere, uspeh,
položaj u društvu nisu presudni, ako čovek izgubio vezu s pokolenjem, ako
zagubi sopstvene korene. To je predmet njegovog interesovanja i u njegovom
ključnom delu „Poslednji rok“. Setno senčenje likova sa sela, porodica
rasturenih brzinom savremenog života potcrtano je neobičnim, gorkim humorom,
ali i slovenskim, magijskim momentima. Kada se tome doda i društveno-politička
kritika uniformne urbanizacije i modernizacije, dobija se začudan spoj kakav u
književnosti retko srećemo.
Valentinu Rasputinu je pošlo za rukom da pretvori, čini se
beznačajan fragment iz života sibirske provincije gde parobrod dolazi jednom u
tri dana, u priču punu dramatike o životu i smrti, o ljubavi i ravnodušnosti, o
duhovnosti i jednom od najviših osećanja – zahvalnosti. Napisana pre više od 40
godina, ona ostaje aktuelna i u drugoj deceniji XXI veka. Kako govori sam
pisac, to je skoro istorija njegove porodice, pošto je glavnu junakinju
osmislio prema svojoj baki.
Valentin Rasputin je jednom nazvao "Poslednji rok" glavnim
svojim delom. Više puta je dramatizovan i igran na scenama širom Rusije. Njegova
prozna dela prevedena su na desetine stranih jezika, uključujući engleski,
španski, nemački, francuski, italijanski, srpski...
Превод Тамара Јовановић
Сезона 2017/18.
Драматизација................................................................................Валериј Кирилов
Редитељ,сценограф,костимограф,избор
музике................................Валериј Кирилов
Костимограф...........................................................................................Инна
Јадрански
Кореограф.......................................................................................................Маја
Митић
Срадник редитеља и
преводилац..............................................Викторија
Мартинова
Сарадник на драматизацији.............................................................Андреј
Шепетковски
Сарадник на
сценографији...................................................................Милица
Вучковић
Организатор.................................................................................................Ивана
Јововић
ЛИЦА:
Старица
Ана/Мирониха............................................Даница
Ристовски/Јадранка Селец
Михаил...............................................................................................Андреј
Шепетковски
Надежда...............................................................................Милена
Павловић Чучиловић
Варвара.....................................................................................................Сандра
Бугарски
Љусја..........................................................................................................Милица
Милша
Нинка..........................................................................................................Тамара
Алексић
Илија.................................................................................................................Јово
Максић
Степан Харчевников.................................................................................Борис
Комненић
Татјана....................................................................................................Нада
Мацанковић
Mузичар..................................................................................................Љубомир
Ћустић
Инпицијент..........................................................Оливера
Милосављевић
Суфлер.............................................................................Марија
Стојић
Премијера: 20.02.2018.
Прва реприза: 22.02. 2018.
Трајање представе: 2 сата
Нема коментара:
Постави коментар