Народно позориште из Ниша у београдском са представом „У чије име“

Народно позориште из Ниша гостовало је 25. фебруара (19:30) на Великој сцени са представом „У чије име“, по драмском тексту првака тог театра Александра Михаиловића, у режији Милана Караџића.

“Ово је прича о истинитим догађајима после Другог светског рата, кад су глумци Народног позоришта у Нишу страдали од партизана. То су биле табу теме, дуго су сакриване. Данас се те приче отварају и мислим да је то важно, да се просто суочимо са многим истинама. Али, ми ово нисмо радили да би правили неку историјску реконструкцију, нити се ми на документаран начин бавимо овом темом”, каже Караџић.

У овој представи улоге тумаче Мирослав Јовић, Александар Маринковић, Сања Крстовић, Дејан Цицмилович, Александар Михаиловић, Јасминка Хоџић, Данило Петровић...

Караџић је урадио и сценографију и избор музике, а костимограф је Драгица Лаушевић.

Представа је премијерно изведена 29. новембра прошле године.

Реч аутора Александра Михаиловића

Када таласи историје подигну талог једног друштва, кад потом тај муљ замути поглед истини и доброти, кад наступи доба без чистих, безгрешних, верних и милостивих, када нестану сенке у које би се мали човек тако жељно склонио, ко је тај који ће победницима рећи да у његово име немају право ни кап крви поражених да пусте? Зато ова драма и зато „У чије име“.

Реч редитеља Милана Караџића

Овај комад ме је привукао зато што на уметнички поштен начин, без идеолошке пристрасности, третира сукоб два света. Свет уметности, позоришта, свет глуме и свет политике, идеологије, партије, са друге стране. Свет политике и власти однеће можда победу у првој бици, али рат са светом уметности никад не може добити. Ето, то је и порука овог комада.

Реч уредника Културника

Нишко позориште баштини дугу театарску традицију. Настало из Позоришта Синђелић, једног од најстаријих српских позоришта, основаног 11. марта 1887, које се тог дана представио с  комадом „Српски ајдуци“ Јована Стерије Поповића. У својој историји имао је драматичних дана. О једном од њих говори и ова сјајна представа.

„У чије име“ је истинита драматична прича о стрељаним глумцима Народног позоришта, након ослобођења Ниша 1944. године.  Ова представа је омаж глумаца својим настрадалим колегама у годинама када је идеолошка острашћеност лако потезала обарач, лако  и заслепљено пресуђивала. 

Но, комад, на срећу  не пада у  ватру, нити у идеoлошке ни политичке воде, није пристрастан, нема намеру да суди, поготову брзоплето, него изражајним глумачким средствима слика једно време и судбине неких људи, њихово ломљење у време промена, процене којој страни да се приклоне.   Живо и упечатљиво сведочи о трагедији којој се нико није надао, јер су током рата „играли трећеразредне немачке комаде“.

Чим су ослободици стигли започиње истрага ко се од глумаца огрешио и сарађивао с окупатором, шуровао са четницима или недићевцима. Тако су, у првом таласу, ухапшени глумци нишког театра Јулијана Јула Буквић, Миодраг Мија Ковачевић,  Живојин Жика Вучковић и управник позоришта Константин Бата Атанастијевића. Осим управника, сви остали су стрељани. 

Комад на топао и животан начин проговара о страдању малог, обичног човека који покушава да опстане у вихору великих друштвених и политичких промена. Вечита дилема о избору стране, али и слободи уметника да се у турбулентним временима бори уметношћу и за уметност, тема је која снажно кореспондира са временом у којем живимо, осликавајући модел по коме се промене на овим просторима успостављају већ више од пола века.

Како ново време има губитнике, тако има и добитнике. Никола Поп, неталентовани статиста, одлази у партизане, а у град улази ношен жељом за осветом дојучерашњим колегама. Постаје и први послератни управник позориште. Хапшен од стране Гестапоа, аболиран је за коцкарским столом, заслугом,  Живојина Жике Вучковића, који је по ослобођењу града стрељан.

Ова представа враћа веру у класично позориште, глумци поверене улоге играју лако, надахнуто, без икакаве патетике, ангажовано, те се ова туробна епизоде из наше новије историје спочитава као важна историјска лекција за сада и за сутра. У комад убацују и одломке из представа које су тада игране у позоришту, чиме комад добија на драматичности,  али и на шарму и слојевитости. У коначници рат са уметношћу се не може добити, јер је она бесмртна!

 

Александар Михаиловић је рођен 1972. године у Нишу, где 1991. године завршава Средњу глумачку школу у класи Мирославе Вуковић Курић. Факултет уметности Универзитета у Приштини, oдсек глума, завршава у класи проф. Божидара Димитријевића. Од 1997. године члан је ансамбла Народног позоришта у Нишу, где и данас ради. У периоду 2009–2013. год. обављао функцију уметничког директора Академског позоришта СКЦ у Нишу. Одиграо преко 70 улога на сцени Народног позоришта у Нишу, али и на сценама позоришта у Зајечару, Приштини, Крагујевцу, Крушевцу, Пироту, Лесковцу… Играо у десетак филмова и ТВ драма. За неке од тих улога награђен је на преко 15 фестивала у земљи и иностранству. Режирао 4 позоришне представе. Аутор је 5 позоришних комада: 2014. год. „Права реч се још родила није“, 2015. год. „Ад либитум“, 2015. год. „Васкрс на Моглену“, 2016. год. „У чије име“ и 2017. год. „Срећна Нова“.

Милан Караџић (рођен 1956. године у Никшићу) дипломирао је позоришну режију у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића на ФДУ у Београду 1986. године представом Дон Жуан у СКЦ-у. Стално је запослен као уметнички директор и редитељ у Позоришту „Бошко Буха“.

У матичном позоришту режирао је преко тридесет представа за децу (избор: Успавана лепотица, Царев заточник, Василиса Прекрасна, Мачор у чизмама, Снежна краљица, Три мускетара, Лепотица и звер, Шаргор, Пинокио, Снежана и седам патуљака, Мала сирена, Петар Пан, Аладинова чаробна лампа…), као и представе Укроћена горопад, Мајстори, мајстори, Поштени провалник на вечерњој сцени.

Режирао је на готово свим београдским сценама: у Позоришту лутака „Пинокио“ (Баш Челик), у Народном позоришту (Говорна мана, Сузе су ОК), у Атељеу 212 (Пег, срце моје, Турнеја, М(ј)ешовити брак, Егзибициониста), у Београдском драмском позоришту (Супарници, Фредерик, Вила Сашино, Трансилванија, Харолд и Мод), у Звездара театру (Анђела, Тре сореле), у Позоришту на Теразијама (Парадокс).

Такође је режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду (Поп Ћира и поп Спира), у Народном позоришту у Нишу (Ожалошћена породица, Укроћена горопад), у Црногорском народном позоришту (Школа за жене), у Градском позоришту у Подгорици (Новела од љубави, Женидба краља Вукашина, Заувјек твој, Ненаграђени љубавни труд), у Центру за културу у Тивту (Бокешка трилогија – Бокешки D-moll, Иноминато, Бетула у малу валу), у Краљевском позоришту „Зетски дом“ у Цетињу (Чаробњак), као и у позориштима у Сомбору, Вршцу, Лесковцу, Зајечару итд. За телевизију је режирао серије: Ожалошћена породица (РТС, 1989), М(ј)ешовити брак (2003 – 2007), Премијер (2007), Паре или живот (2009), на основу које је настао и играни филм (ТВ ПИНК), Будва на пјену од мора (ТВ ПРВА), Комшије (РТС)

Режирао је и филмове Промени ме (2007) и Горчило (2015).

Освојио је две Стеријине награде, награду „Бојан Ступица“, награду Ардалион за режију на Ужичком фестивалу, награду „Гита Предић“ за режију у Позоришту Бошко Буха, награду „Јоаким Вујић“, више награда на фестивалима у Котору, награду на фестивалу у Вршцу...

 Aleksandar Mihailović

U ČIJE IME

Režija: Milan Karadžić
"U ČIJE IME" je istinita dramatična priča o streljanim glumcima Narodnog pozorišta, nakon oslobođenja Niša 1944. godine. Ona na topao i životan način progovara o stradanju malog, običnog čoveka koji pokušava da opstane u vihoru velikih društvenih i političkih promena. Večita dilema o izboru strane, ali i slobodi umetnika da se u turbulentnim vremenima bori umetnošću i za umetnost, tema je koja snažno korespondira sa vremenom u kojem živimo, oslikavajući model po kome se promene na ovim prostorima uspostavljaju već više od pola veka.

LICA:

MIROSLAV JOVIĆ – Dušan Cvetković - Čika Duca
ALEKSANDAR MARINKOVIĆ – Miodrag Mija Kovačević
SANJA KRSTOVIĆ – Julijana Julka Bukvić
ALEKSANDAR MIHAILOVIĆ – Živojin Žika Vučković
DEJAN CICMILOVIĆ – Konstantin Bata Atanasijević
DANILO PETROVIĆ – Nikola Pop
JASMINKA HODŽIĆ – Leposava Đorđević
NATAŠA STANKOVIĆ, k. g. – Elka Petrović
MARKO PAVLOVIĆ, k. g. – Žarko
MILOŠ CVETKOVIĆ – Vasa Smajević
MARJAN TODOROVIĆ – Mančić
KATARINA JELIČIĆ, k. g. - Jelena


Glumci Akademskog pozorišta SKC-a Niš:

Kulturna četa: Miloš Unić, Jovan Petrović, Sofija Ristić, Barbara Savić, Milica Dimitrijević, Petar Ščepihin, Nemanja Dimitrijević, Nina Aritonović, Katarina Pešić, Nikolija Mičić, Jovana Živanović, Dušan Ščepihin, Stefan Nikolić, Anđela Stojiljković
Partizani: Nemanja Dimitrijević, Petar Ščepihin, Dušan Ščepihin, Stefan Nikolić
Gradski muzičari: Miloš Unić (violina), Jovan Petrović (harmonika), Sofija Ristić (daire), Barbara Savić (tarabuka)
Cigani: Miloš Unić, Jovan Petrović, Sofija Ristić, Barbara Savić, Milica Dimitrijević, Nemanja Dimitrijević, Petar Ščepihin, Nina Aritonović, Katarina Pešić, Nikolija Mičić, Jovana Živanović, Dušan Ščepihin, Stefan Nikolić, Anđela Stojiljković

Glas sa megafona: Velibor Petković