Gosti: Đorđe Kadijević, reditelj, pisac, istoričar umetnosti i Milan Todorović, reditelj
Moderatori: Milorad Milinković, reditelj i Dragoljub Stojković, pisac
Reditelj „Leptirice“ i „Svetog mesta“ Đorđe Kadijević rekao je jednom prilikom da ga horor kao takav nije nikad zanimao, jer je u pitanju komercijalni žanr koji prezire. Ono što ga je interesovalo, rekao je, jeste poetska fantastika na filmu, a direktan motiv je bio odsustvo filmova koji bi se odmakli od konvencionalne realnosti u domaćoj kinematografiji. više od pukog straha ili grozote.
„Leptiricu“ je nazvao prvim takvim pokušajem, a ishod je bio prelazak svih dotad poznatih granica između gledališta i televizije. Auditorijum i kritika su potpuno nespremno dočekali takav jedan poduhvat, toliko da je u nekim slučajevima pozivana hitna pomoć, a „Leptirica“ je nazvana filmskim terorizmom. Bilo je slučajeva da deca, kojima su nastavnici preporučivali film misleći da je reč o ekranizaciji dela Milovana Glišića, izgube svest pred televizorom. Tada je malo ko razumevao da u tom filmu ima ičeg više od lepotice koja se pretvara u čudovište, te je za poetiku te strave malo ko mario.
Posle „Leptirice“, filmovi koji su se mogli nazvati hororom pojavljivali su se tek sporadično. Još traje rasrpava da li je „Variola vera“ Gorana Markovića horor ili ne, dok se za „Već viđeno“ istog autora uglavnom svi slažu da jeste. Rasprave ima i oko Šijanovog filma „Davitelj protiv davitelja“. Sam Kadijević je snimio i „Sveto mesto“, tu je i „Kičma“ Vlatka Gilića, pa kasnija ostvarenja kao „TT sindrom“ Dejana Zečevića ili „Mamula“ Milana Todorovića.
Za većinu jugoslovenskih i srpskih horora karakteristično je to da su u pitanju dela koja ne pucaju samo na stravu i užas, već imaju i ozbiljne umetničke pretenzije. Uistinu, nema filmova kojima je cilj tek masakr. A to je verovatno razlog što su ovi prostori dosad bili posmatrani kao jalovo tlo za nastanak horora.
Shodno tome, tokom druge tribine iz ciklusa „Kino-klub“ pokušaćemo da otkrijemo da li je publika danas iole spremnija da vidi umetnost iza vampirskih zuba, da očekuje više od pukog straha ili grozote.
Ciklus tribina Kino klub u Domu omladine Beograda predstavlja nastavak tradicije tribinskog programa posvećenog kinematografiji.
Ciklus počinje tribinom o ratnom, pre svega partizanskom, filmu u nekadašnjoj Jugoslaviji, a nastavlja se tribinama o crnom talasu, hororu, zabranjivanim fimovima i kultnim filmovima, najznačajnijim serijama, dečjem filmu...
Od prvih fimova koje je snimio Ilija Stanojević, srpska, kasnije jugoslovenska pa opet srpska kinematografija je, uz sve nedaće koje su je oduvek pratile, bilo finansijske ili ideološke, uspela je da iznedri niz filmova koji su značajni na svetskom nivou.
Koji su filmovi vrhunska umetnost, a koji ideološko oružje?
Kako su birani filmovi koji će predstavljati domaću kinematografiju na svetskim festivalima?
Čime su zabrane pojedinih ostvarenja zaista bile motivisane?
Kako su filmovi i serije kreirali epohu koje se sećamo kao dobrih vremena?
Poređenje kinematografija bivših jugoslovenskih republika - gde su „oni“, a gde smo „mi“?
Na sva ova pitanja ćemo odgovarati na osam tribina tokom 2018. godine, uz napor da pred publiku dovedemo najeminentnije filmske radnike – glumce, scenariste, reditelje, kritičare koji su stvarali istoriju jugoslovenskog i srpskog filma.
Нема коментара:
Постави коментар