KulturniK: 46. FEST

субота, 24. фебруар 2018.

46. FEST – DOVLATOV

"Svet je ružan i ljudi su tužni"

Rusko-poljsko-srpska koprodukcija film se bavi sudbinom sovjetskog pisca Sergeja Dovlatova. Vodi nas u sedamdesete godine i u Lenjingrad u kojem umetnici koji ne slikaju svet „vedrim bojama“ su ignorisani i prepušteni sami sebi, a čak i tada se brižno motri na svaki njihov korak.

Film prikazuje šest dana života briljantnog, ironičnog pisca koji vidi daleko preko krutih granica Sovjetskog Saveza. On se uporno i dosledno bori da sačuva svoj integritet i talenat u mašineriji naizgled svemoguće državne mašinerije koja mrvi sve, te i njegove njegove prijatelje umetnike.

Sergej Dovlatov rođen je 1941. u Ufi, od oca Donata Mečnika, pozorišnog reditelja i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu. Počeo je da studira finski jezik, ali je ubrzo izbačen sa fakulteta. Pozvan je u vojsku, od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR-a. Iz tog iskustva kasnije je proistekao roman „Zona”. Radio je kao novinar, jedno vreme i kao vodič u Puškinovom parku u selu Mihajlovskom i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga proganjale sovjetske vlasti. Bila je to drska proza, čiji su junaci autsajderi... Emigrirao je 1978. u Beč, i prešao u Njujork, gde objavljuje priče i romane u emigrantskim časopisima, ali i u „Njujorkeru” koji ga svrstava među 20 najvećih pisaca XX veka. Umro je 1990. u Njujorku.

Danas su njegovi romani prevedeni na tridesetak jezika: „Kompromis”, „Zona”, „Puškinova brda”, „Naši”, „Zanat”, „Kofer”, „Strankinja”, „Predstava”, „Filijala” i zbirke priča: „Nevidljiva knjiga”, „Solo na andervudu”, „Marš samaca”. Laskave ocene njegovom stilu dali su Kurt Vonegat, Irvin Šo i Josif Brodski koji je rekao da je Dovlatov jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije. Aleksandar Genis u knjizi „Dovlatov i okolina” (Geopoetika, prevod Draginja Ramadanski), pisao je o svom prijatelju, njegovom odnosu prema vlasti, ženama, nacionalnom pitanju.

O ovakvom tretiranju nepodobne umetnosti svedoči i scena kada mladi pisci donose svoje rukopise redakcijama. Dovlatov svojim očima vidi kako iz četiri plakara rukopise izbacuju u dvorište, kao stari papir. Među tom hartijom pronalazii svoj izgaženi roman.

Čuvenog pisca igra naše gore list, Milan Marić. O liku koji tumači kaže:

„Bio je ikona Sankt Peterburga, gde mu je podignut spomenik i jedna ulica ponela je njegovo ime... Duhoviti pisci inače vuku sa sobom more tuge. Hteo sam da proniknem odakle ta tuga i zidovi koje je podizao oko sebe kao vrstu cinizma, odbrane. Trenirao je boks, ali nadobijao se i batina. U svim redakcijama je dobio otkaz. Pio je. Nije doživeo da shvati koliko je veliki, a bio je „najveći” ruski pisac (196 cm), i gde god se pojavio, svi su gledali u njega. Žene su ga volele.“

Ovo je film o odlasku i ostajanju, o ličnim granicama i ograničavanju sopstvene slobode, Sergej Dovlatov je odlazeći iz domovine, u avion ulazio okrenut leđima, želeći da se na taj način poslednji put oprosti od domovine. Na nedavno završenom festivalu u Berlinu film je osvojio dve nagrade.