“Da bi zlo preovladalo, dovoljno je
samo da dobar čovek ne uradi ništa.”
Inspirisan
filmom „12 gnevnih ljudi“, Sidnija Lumeta iz 1957. godine, ovaj studenski rad
proučava presumciju nevinostiu anglosaksonskom pravnom sistemu, gde porota
(opterećena svojim predrasudama i ograničenjima) razrežava tešku dilemu u
slučaju ubistva s predumišljajem-proglasiti ga nevinim ili osuditi na smrt. Ako
istražni postupak nije dobro urađen, ako advokati nisu izgarali, već otaljavaji
u poredočavanju dokaza za/protiv, porota treba da prelomi, reši Rubikovu kocku.
Da preuzme odgovornost i izabere između dva ekstrema.
Presumcija
nevinosti je stara dobra osnova demokratskog sveta koji je davno iza nas. Danas
kvazimediji, političari i ostali jahači apoklalipse nekog nagaze i po sistemu
stoput ponavljena laž postaje istina ne mogu ga oprati ni sve veš mašine
budućnosti. Sada je moda da optuženi treba da se pravda i brani da nije ono za
šta ga terete. Neka mu je bog u pomoći, mada mrtva usta ne govore.
Redžinald
Rouz, jedan od najistaknutijih scenarista u doba kada je televizija bila u
povoju, bio je porotnik u jednom slučaju ubistva iz nehata početkom 1954.
Naravno, kao dramatičar uočio je da je ta situacija po prirodi puna drame.
Takođe je primetio da, uprkos velikom broju sudskih drama, ima malo ili nimalo
onih koje se odvijaju nakon suđenja, u sobi za porotu. Napisao je „12 gnevnih
ljudi” kao jednosatnu TV dramu za antologijsku seriju „Studio Uan” (Studio One)
televizijske kuće CBS. Prikazana je 20. septembra 1954. i to uživo.
Kad je radnja
filma ograničena na jednu jedinu sobu, problem je što sa vizuelne strane to
neizbežno postane dosadno (osim ako je u pitanju neki vrlo zanimljiv prostor, a
soba za porotu to svakako nije). Stoga
je Lumet prvu trećinu filma snimio iznad visine očiju glumaca, drugu trećinu
filma - dijaloški najbitniju u visini očiju glumaca, a treću emotivno
najsnažniju ipod visine očiju. Psihologija nam objašnjava da ako je kamera
visinom iznad subjekta snimanja sugeiriše dominciju kamere, u ovom slučaju
dominaciju gledaoca, ako je kamera u visini očiju subjekta, karakteriše
ličnost, poistovećivanje sa subjektom, a ako je niže od očiju karakteriše
dominaciju subjekta naspram publike.
Početak filma
se sastoji od mnogih dugih, neprekinutih snimaka, koji često traju po minut i
više bez ijednog reza. Kako razgovor između likova postaje življi, tako i
rezovi postaju češći, a smanjuje se prosečna dužina snimka. Brza montaža
povećava osećaj napetosti i nervoze u nama, sve dok se na kraju sve opet ne
smiri, pa možemo da odahnemo.
Sonja
Sotomajor, sudija Vrhovnog suda SAD, odabrala je da se ovaj film prikazuje na
Univerzitetu Fordam godine 2010, pri čemu je saopštila publici da ju je ovaj
film duboko potresao kad ga je prvi put gledala u studentskim danima, u vreme
kad se dvoumila da li da se bavi pravom.
Vilijam
Fridkin (reditelj filma „Isterivač đavola“) režirao je novu verziju godine
1997, sa Džekom Lemonom u ulozi koju je
ranije tumačio Henri Fonda. Nove verzije simane su i u drugim zemljama, između ostalog
u Nemačkoj (1963), Norveškoj (1982), Indiji (1986), Japanu (1991), Rusiji (2007,
„12“, Nikita Mikhalkov), Francuskoj (2010) i Kini (2014). U japanskoj verziji,
scenario je obrnut: svi glasaju da optuženi nije kriv, dok jedan po jedan ne
odluče da ga osude. Sada je pred nama i srpska studenska verzija.
Odličan film
koji funkcioniše na svim nivoima, postavlja teška pitanja, daje pametne
odgovore, intrigira maštu, hrani duh i, što je najvažnije, ni u jednom trenutku
ne vređa inteligenciju gledaoca. Kao i podložak „Dvanaestorica gnevnih ljudi“ i
„Pretpostavka nevinosti“ je priča o
demokratiji, porota je država u malom, a razlike nema da li se glasa na sudu
ili izborima. Važno je opšte dobro.
Strepljena
malo i bićeš spašen. Da je Isus imao ovaku porotu ne bi visio na krstu. Mada onda ne bi bilo ni čuda.
Jelena Marković je filmska rediteljka iz Beograda, rođena 1973. godine.
Studirala je na VGIK-u u Moskvi i na FDU u Beogradu, gde je diplomirala na
katedri za filmsku i TV režiju. Članica je Udruženja filmskih umetnika Srbije
(UFUS).
Praveći
nezavisne igrane filmove, Jelena Marković se takođe bavi scenarijem,
produkcijom i glumom. Pored toga, režira radio drame za Radio televiziju Srbije
(RTS) i pravi različite umetničke forme: performanse, instalacije, kolaže i
fotografije. Ima iskustvo kao rediteljka igranih i dokumentarnih programa za
RTS. Sprovodila je filmsku i dramsku edukaciju za različite ciljne grupe i
nedavno razvila i pokrenula program edukacije i mentorstva sa fokusom na
zajednički jezik za glumce i reditelje na filmu i u performansu.
PRETPOSTAVKA NEVINOSTI
Presumption of Innocence
Država: Srbija / 2018
Program: Microwave
Trajanje: 90’
Režija: Jelena Marković
Scenario: Jelena Marković
Uloge: Marija Mijajlović, Marta Hadžimanov, Milica
Nikolić, Sofija Đurić, Marijana Mandić, Jovana Ilić, Mia Kotarac, Tijana Gal
Joksimović, Dragana Raković, Irena Cvetić, Anđela Popović, Tamara Silbaški,
Katarina Jovanović, Đurđa Tasić, Teodora Petrović, Jelena
Filmografija: 2018 Pretpostavka nevinosti / Assumption of
Innosence
2015 Inside / Unutra
2013 Država / State
Fotografija: Branislav Popović
Montaža: Nevena Bakić
Produkcija: Prvi koraci
Producent: Aleksandar Milisavljević
Muzika: Vladimir Tričković
Нема коментара:
Постави коментар