Šta je
sreća?
Kako je postići?
Da li je dosežna?
Kako
živeti?
Šta je
ljudsko u pozitivnom smislu?
Da li je
ovaj svet po meri čoveka ili je gubitak svake mere?
O delu Dragana Stojanovića
Knjiga Katarina Roringer Vešović Zemaljsko
i sveto u ljubavi upravo je objavljena u izdanju Arhipelaga u ediciji Znakovi.
O
čemu govori ova knjiga?
Ona govori
o umeću ljubavi i o umeću stvaranja. Prateći misaone i stvaralačke preokupacije
Dragana Stojanovića, ova studija stavlja
u središte istraživanja večno pitanje šta je ljudska sreća i kako se ona
postiže. Ona sažima ključna pitanja ljudskog iskustva po pitanju ljubavi i
lepote, svetlosti i pretećih senki, proverava važna istorijska pitanja kroz
jedan književni i ne samo književni opus, uzimaju u obzir sve formate (proza i
poezija, eseji...). Opus koji je još u stvaranju, opus koji je dosledan u smislu tretiranja teme, istorije i fikcije.
Koji u svom istraživanju odlazi u predele iskustva, ne tretirajući književnost
hermentično, atomski, već u sudejstvu s ostalim granama umetnosti i kulture.
Knjiga tematizuje etičke probleme kako
treba živeti da bi se čovek osećao egzistencijalno ispunjen, i ulogu koju u
tome igra lepota, ljubav i umetnost. Ovo je knjiga o čoveku u naporu ka sebi,
koji traži smisaona uporišta u savremenom svetu kojim dominiraju pitanja privrede,
tehnike i ratovanja. O piscu koji je osetljiv na istorijske determinante.
Ona ukazuje
zašto je život usmeren na uvećavanje moći i potrošnju prazan i pust. Knjiga podseća
na humanističke vrednosti i njihov gubitak, ukazujući na izvitoperenosti doba
neoliberalizma, stegama marketinga i potrebu za novim dobom prosvećenosti, kako
bi bolja strana u čoveku ponovo došla do važenja. Polazeći od humanističke
paradigme, obrazovanja, poštovanja svih oblicima života (realnost, snovi,
maštaranja, emocije...) čovek se definiše kao biće čiji je cilj da se razvije.
Ali kako može da gradi katedrale, tako može da bude i ljudožder.
Kriterijumi su spušteni. Privreda više nije u funkciji čoveka, već je orbrnuto. Živimo u vemena s
malo ljubavi, a s mnogo sile. U svetu promenjenog pogleda, raspada vrednosti,
vraćanje velikim duhovima prošlosti ispostavlja se kao blagotvorno, kao
svojevrsni štit protiv savremene surovosti i narastajućeg varvarizma. Razvoj tehnologije ne
radi, neosporno, u našu korist. Nagli razvoj robotike, koja pokreće vozove i
zamenjuje kasirke po supermarketima ostavlja ljude bez egzistencije i postavlja
pitanje kako to prevazići.
Šta
je iz dela Dragana Stojanovića obuhvaćeno?
Upečatljiva, autentična studija Katarine Roringer Vešović daje panoramu
njegovog celokupnog opusa, koji je izvan onog što već dugo dominira našom
književnom scenom. Knjiga želi da podseti da srpska kultura u Stojanoviću,
profesoru emeritusu na beogradskom Filološkom fakultetu, ima autora velikog
formata, s mnogostrukim talentima i ulogama. Čoveka koji je u dijalogu s
evropskom kuilturnom baštinom od antike naovamo.
Javnosti je on poznat pre
svega kao pisac knjiga o Tomasu Manu, Dostojevskom i Andriću, a delimično kao filozof-esejista
i prevodilac. Ova studija želi da skrene pažnju na u javnosti gotovo nepoznato
pesničko i romansijersko delo Dragana Stojanovića, kao i na važnu ulogu
slikarstva u njegovom delu. Autorka ukazuje i na specifičnosti njegovog rada,
da je i u delu Dostojevskog pronašao raj.
Planirajući ovu knjigu autroka je pošla od
pitanja strukture. U startu je odbacila hronološki i žanrovski prikaz i vodila
se duhom.
Šta je za ovu knjigu karakteristično?
U knjizi se izlažu ideje i poetike
različitih filozofa i pisaca od antike do XX veka, s kojima Dragan Stojanović
vodi svojevrstan dijalog.
Takođe se tumače platna raznih slikara, kao što su
Leonardo, Klod Loren, Nolde i Bekman.
Na temelju teorije Karla Gustava Junga, istražuje ljudsku prirodu (teorija anime) interpretira model ljubavi i ludila u autorovom romanesknom delu.
Studija je napisana
esejističkim stilom i nije zasićena naučnom terminologijom. Ova teoriski
osveštena analiza se ne libi da se otisne u predele slikarstva (kako bi
pronašla vezu) uključujući i metafizijsku dimenziju, preispitujući kako se tamo
određene teme i motivi ogledaju u različitim formama.
Kako se sagledava svet u ovoj studiji?
U studiji se govori o dve strane
postojanja, o njegovom „sjaju“ i „tmini“, koje autorka metaforički naziva
„plavo“ i „crno“. U središtu Stojanovićeve misli, kao i proznih i pesničkih
motiva, jeste shvatanje da neumitnost nesreće („crno“) nije temeljna istina o
čoveku, i da mnogo šta zavisi od toga ka čemu se usmerava pogled i da li se
sagledava celina. Bez obzira na istorijske događaje, svet je takođe pun lepote
(„plavo“), a potreba za njom takođe je temeljna istina o čoveku.
Da bi se oteo
maksimum smisla iz delirijuma stvarnosti, Stojanovićevo delo projektuje filozofemu
stvaralačkog življenja u ljubavi, u kome ulogu hranioca duše igraju žena i
umetnost. Ako njih nema, nekad je dovoljno i cveće, zbog čega se u ovoj studiji
poklanja pažnja metaforičkom jeziku biljaka. Stojanovićevo delo govori o
načinima da se postigne neogorčena pomirenost sa stvarima sveta i vedri
stoicizam, u čemu važnu ulogu ima ironija.
Zašto je ova teorijska i interpretativna
knjiga zanjimljiva za čitanje?
U središtu „plave“ strane života je shvatanje
ljubavi po kome ona nije samo osećanje, nego odnos prema svetu. U studiji se govori o razlici između fascinacije
lepotom i ljubavi; o tome šta znači „providencijalni“ susret, a šta da je
ljubav „metafizički oslonac“; o svojstvima „ljubavi bez reči“ i „mediteranskog“
doživljaja sveta.
Ljubav u Stojanovićevom delu odlikuje neobična ukrštenost važnosti
tela, idealizacije žene i novozavetne hrišćanske etike. Čovekova sreća pre leži
u jednostavnim zemaljskim stvarima nego u učestvovanju u istoriji, a doživljaj
svetog u sekularizovanom svetu ponajpre posreduju erotski dodir, priroda i
poezija.
Na naslovnoj strani je fragment slike njenog
omiljenog slikara Maksa Berkmana Primorski pezaž s balonom iz 1932. godine.
Ovom filozofijom ljubavi cilja i na onaj
deo publike koji nije upoznati s delom Dragana Stojanovića. Cilja na mudrost prepuštanja
kontemplaciji.
Polazeći od toga da je čovek biće želja,
kako postići ne biti kivan niti ozlojeđen? Da li pogledom na celinu, čime se
otvaraju vrata ljubavi, kako bi se spoznala ljubav bez reči, sfera maštarija? Da
li tražeći ljubav između minimuma i maksimura, tražimo odgovor na večna pitanja?
Ko je autorka ove
knjige?
Katarina
Roringer Vešović je esejistkinja,
književna i pozorišna kritičarka, autorka drama, prevodilac. Objavljuje na
srpskom i nemačkom jeziku. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala u Beogradu,
na Filološkom fakultetu, a Dragan Stojanović joj je bio profesor. Priznaje da je on svojim znanjem i primerom uticao na nju, dorineo
njenom intelektualnom razvoji i etičkom odnosu prema poslu. Kaže da je govorio
da čitanje moe biti i izlet u nepoznato, ali da može uticati i na formiranje
karaktera.
Živela je u Beogradu do oktobra 1991,
otkada živi u Beču. Dobitnica je više austrijskih i nemačkih stipendija za
naučni rad i prevodilaštvo. Bila je dugogodišnja dopisnica nedeljnika „Vreme“,
a sada lista „Politika“. Objavila je studiju Ljubav bez svojstava. O odnosu
ljubavi i metafore u delu Roberta Muzila (1998.) i prevela roman savremenog
austrijskog pisca Roberta Menasea Zlatna vremena, napukli svet (2001.) s
nemačkog na srpski. Napisala je drame Präventivschlag (Preventivni udar),
Gladiatorenspiele (Gladijatorske igre) i Schuldvermutung (Pretpostavka o
krivici).
U proučavanju dela Dragana Stojanovića ukrstilo
se autorkino interesovanje za germanističke teme sa interesovanjem za srpsku
književnost, njena naklonost ka Jungovoj psihologiji sa naklonošću ka tumačenju
slika i književnog teksta. Sa autorkinom studijom o Muzilu ovu knjigu povezuje istraživanje
suštine ljubavi.
Ako vas je ovo zaintrigiralo i želite više
da saznate
Prva
promocija knjige održaće se sutra (sreda, 21. februara) u 19 časova u Atrijumu
Narodne biblioteke Srbije. O knjizi ćče, pored autorke, govoriti dr Mihajlo
Pantić, dr Zorica Bečanović Nikolić i Gojko Božović.
Нема коментара:
Постави коментар