U
Delfi Caféu u SKC-u 12. februara publika je imala priliku da se druži
sa Bojanom Bosiljčićem, novinarom, muzičarem, piscem nekoliko romana,
zbirki priča i putopisa, koji je predstavio svoju novu knjigu „Salon
mrtvih princeza“, potresan antiratni roman, emotivnu priču o strahotama
rata.
Neimenovani
beogradski arheolog slučajno pronalazi rukopise trojice muškaraca koji
su u bolnici, na nagovor psihijatra, zapisivali svoje doživljaje iz
ratova devedesetih kako bi se izlečili od posttraumatskog stresnog
poremećaja.
Bosiljčić
se na početku svog obraćanja publici zahvalio dizajneru Branku
Markoviću i lektoru Milanu Gligorijeviću na velikom doprinosu koji su
dali izdanju.
Junaci
„Salona mrtvih princeza“ su Arsen, džez saksofonist, Sava, amaterski
slikar, propali student prava i radnik u fabrici mesa, kao i Toma,
student turizmologije i ekstra talentovani crtač karikaturist, koji je u
početku ratnog vihora izgubio brata blizanca.
„Kada
sam završio ’Đavolji kolosek’, počeo sam da pišem priče iz mladosti
koje su u vezi sa muzikom. Trebalo je da budu neka vrsta sentimentalnog
putovanja kroz jednu zemlju koje više nema. Tada mi se javila ideja da
je to celovito tkivo koje treba da povežem. Za to mi je trebalo 15
godina. Tumbao sam biografije tih ljudi, događaje jednog pripisivao
drugom, i obrnuto, da bih dobio priče koje su isprepletene.“
Građu
za roman Bosiljčić je pronašao u transkriptima sa suđenja za ratne
zločine u Lovasu. Čitanje tih više od 5 000 strana pomoglo mu je da
shvati kafkijansku verziju stvarnosti koje su nosile devedesete godine.
„Pišući
ovaj roman želeo sam da odgonetnem kako je bilo moguće da je generacija
koja je uzela najlepše od jedne zemlje, lepe i plodovima bogate,
generacija kojoj i ja pripadam, bila prva u redovima onih koji će tu
zemlju rasturiti. I tako mi je došla ideja da u priče tih junaka utkam
što više autobiografskog, da proverim da li je bilo moguće da se i sam
nađem u tim redovima ili me je samo sudbina toga poštedela.“
„Poenta
ove knjige je“, prema rečima samog autora, „da nad svojim moralnim
bićem čovek mora da bdi 24 sata dnevno, ceo život. Jer je lako okliznuti
se u kaljugu.“
Radnja
romana koji odiše nostalgijom, sastavljenog od sedam priča koje tvore
celinu, smeštena je na relaciji Zagreb–Beograd i Lion–Venecija, kao i na
plažama Jadranskog mora.
„Imali
smo nešto što je retko ko imao, jedinstvo i zajedništvo o kome EU može
samo da sanja. Mi smo to uspeli da bacimo u jednom trenu. Svestan sam da
ova knjjga neće ništa promeniti, ali može biti malo sećanje na dane
koje smo mogli da imamo i danas.“
Нема коментара:
Постави коментар