KulturniK: 46. FEST intervju – „O bubicama i herojima“ Petar Pašić

среда, 21. фебруар 2018.

46. FEST intervju – „O bubicama i herojima“ Petar Pašić

Vaš novi film na originalan način spaja bajku i dramu, pre svega ljubavnu, a donekle i socijalnu, idilične scene smenjuju se sa crnim humorom i groteskom, igrani delovi sa animacijom. Kako ste kombinovali i uklapali tu složenu strukturu?

Pošto ja uglavnom sve vidim i doživljavam kroz slike, ne toliko kroz reči, morao sam da nađem način kako da sve što želim da kažem na najbolji način dočaram. Zato možda ova naočigled složena struktura deluje kao nešto komplikovano, ali meni je to bilo mnogo jednostavnije :). Vodio sam se time da sve što osećam prikažem tako da gledalac kad gleda to što gleda može bar približno da oseti šta ja osećam. Činjenica je da nisam bio siguran kako će to sve izgledati kad se spoji, ali pošto je emocija jedinstvena mislim da sam brinuo bez razloga. Kad je nešto istinito to funkcioniše u svakom obliku.

Zašto je prošlo tako mnogo vremena od snimanja do premijere?

Razloga je više. Prvi i osnovni koji je najviše uticao je naravno finansijski. Zbog skromnog budžeta koji smo dobili, a zahtevnosti projekta, većinu projekta morali smo sami da finansiramo što novčano što radom. A to je dovelo do prolongiranja svega. Onda je u jednom momentu došlo i do kreativne krize, jer je animirani deo bio mnogo ambicioznije zamišljen, u smislu dužine trajanja, pa je opet sve stalo. Onda sam i ja u jednom momentu već taj film "preživeo" u svojoj glavi pa je opet stalo... Pa onda opet novi problemi itd itd. Ali bitno je da smo se posle toliko vremena vratili filmu i odlučili da ne sme ostati zaboravljen. Jer on u svojoj osnovi i priči baš to i nosi - priču o bezvremenskim i zaboravljenim ljudima i ljubavi koju svi polako zaboravljaju da postoji. Zato je možda baš sad pravi momenat i da se pojavi.

Uz Dimitrija Vojnova i Nikolu Pejakovića potpisujete i scenario. Koje su prednosti, a koje teškoće pisanja u šest ruku?

Mislim da je uvek bolje više ruku, ali pod uslovom da smo na istoj talasnoj dužini po pitanju toga šta je ideja i šta hoćemo da kažemo. Naravno, uvek će biti situacija da se neko sa nečim ne slaže i ne misli tako, ali zato i postojim ja na kraju koji treba sve da presečem i da uzmem ono što mislim da je najbolje za film i priču. Dimitrije i Nikola su potpuno različiti tipovi pisaca u svakom pogledu, ali to mi je baš trebalo zato što je, kao što smo rekli na početku, ovo film koji spaja nespojivo.

Replika iz filma: „Možeš se izgubiti ako nemaš koga da voliš, za koga da se boriš“ zvuči divno. Međutim, da li je suviše naivna u ovo vreme naklonjenije potrazi za profitom i za zabavom nego za ljubavlju?

Da. I to jeste po meni najveća tragedija današnjeg vremena. Nisu to ratovi, bolesti, finansijske krize, ekološke promene. Toga je bilo i ranije u istoriji pa je čovečanstvo napredovalo nekako. Ali ono što polako nestaje je ljubav. Mladi se više ne drže za ruke, ljube na ulici... Sve je digitalno i virtualno. I zato superheroj koji je u stvari metafora nekog običnog čoveka iz prošlih vremena, koji je živeo za ljubav i pokušava da se seti kako to izgleda, pokušava da to prenese dečaku Iliji. Jer to je ono što će na kraju spasiti svet. Bez ljubavi ničega neće biti.

Vaš film je vizuelno izuzetno bogat. Scenograf i rekviziteri su sigurno imali pune ruke posla, a i puno zadovoljstva. Neki enterijeri podsećaju, u pozitivnom smislu, na „Delikatesnu radnju“. Koji su Vam bili uzori pri kreiranju tog aspekta filma?

Scenografija kao deo celokupne atmosfere je meni uz fotografiju i kostim vrlo bitna. Nenadu Paranosiću (scenografu) sam na samom početku preneo šta želim da postignem ovim filmom i koja je to vrsta atmosfere. Bezvremenski prostor, osećaj napuštenosti i usamljenosti i mislim da je on to sjajno odradio. Svaki objekat je baš takav kakvog sam ga imao u glavi. Mnogi filmovi su na mene izvršili uticaj, nikad nije direktno, ali podsvesno slike i atmosfera ostaju u glavi i nekako se sigurno prenesu. “Delikatesna radnja” isto verovatno jeste jer je jedan od mojih omiljenih filmova. Kad sam već završio snimanje i montažu, onda sam baš posle gledanja obratio pažnju da vidim od kojih se filmova oseća uticaj. I to su “Red Desert” Mikelanđela Antonionija, “The Spirit of Beehive” Viktora Erikea, “Mullholand Dr” Dejvida Linča, “Requiem for a Dream” Darena Aronofskog, “The Devil’s Backbone” Giljerma del Tora.To sam ja nekako prepoznao, ali sigurno ima još što nisam :)

Kako ste sarađivali sa glumačkom ekipom u kojoj među poznatim imenima neposrednošću i šarmom pleni dečak Ilija?

Dok smo pisali scenario ja sam već u svojoj glavi vizualizovao likove. I to što vidite je upravo to. Svi su savršeni u likovima koje nose i sad kad bih mogao nešto da promenim - ništa ne bih promenio. Ilija je moj sin inače :) i u to vreme je imao sedam godina i hteo je još da glumi, a trebalo mi je dete koje dobro poznajem i od koga znam šta mogu da dobijem, pogotovu što ovo nije dečji film i gde se on bavi temama za "odrasle". Ilija je oduvek bio zreliji za svoje godine pa sam znao da će moći to da odradi na najbolji način, što je on i uradio.

Da li ste razmišljali o tome kojoj se publici obraćaju Vaše bubice i heroji?

Ovaj film će voleti svako ko oseti emociju koju smo hteli da prenesemo i kome treba ovaj film. Meni lično je on kao neka pesma koja u meni izazove neko melanhonično osećanje, ali na neki čudan način daje neku nadu. Tako da sam siguran da će on naći svoju publiku.

Šta Vam znači premijera na Festu?

Znači mi puno. Fest je prvi festival za koji sam čuo i čije sam hronike gledao. Kad sam bio mali sećam se pokušavao sam na svaki način da dodjem do karte za film „E.T“ koji je mislim bio 1983. na Festu. I nisam uspeo. Dugo sam bio tužan zbog toga. Tako da sad činjenica da će moj film biti na Festu je nekako nadoknada za tu kartu :).

Kakvi su dalji planovi za plasman filma - kod nas, ali i u inostranstvu za šta ovaj film svakako ima potencijala?

O tome ćemo videti posle Festa, sigurno ćemo ga slati na festivale. Kako će ići sa distribucijom - videćemo, daćemo sve od sebe:).