Kad je Niče plakao u Vuku

Foto Matija Jovanovic

Komad je inspirisan istoimenim romanom Irvina Jaloma (izdanje: Nova knjiga), jednog od najčitanijih savremenih svetskih pisaca. U pitanju je priča o rađanju psihoanalize, o izdvajanju pojedinca iz mase, priča o susretu tri genijalna uma – Jozefa Brojera, Sigmunda Frojda i Fridriha Ničea – susretu koji će promeniti savremeno razumevanje čoveka. Gde čovečanstvo danas stoji stotinu godina posle Ničeove filozofije i Brojerove psihoanalize? Postoji li sloboda izvan slobode u odnosu na samog sebe, biti ja i istine? – samo su neka od pitanja koje postavlja ova predstava.

„Ono protiv čega se ne boriš danas, pobediće te sutra.“

 

"Ovaj komad počinje molbom filozofkinje Lu Salome doktoru Brojeru, da primi na lečenje mladog i nepoznatog filozofa Fridriha Ničea. Problem je u tome što Niče neće pristati ako sazna da je upravo Lu urgirala na tome jer su odnedavno prekinuli sve odnose i ona smatra da je ona uzrok njegove patnje i narušenog zdravlja. Dr. Brojer nalazi način da se sretne sa Ničeom i počinju njihovi stalni susreti u kojima se polako odmotava gusto i teško razmrsivo klupko Ničeovih problema, strahova, nasledja, nerazjašnjenih porodičnih problema, ljubavnih nemogućnosti, strasti, filozofskih nedoumica i pitanja bez odgovora, jednom rečju svega sto čini život bilo koga od nas. Tokom tih seansi otkriva se podjednako zamršeni unutrašnji svet i samog doktora Brojera. I dok otkrivamo i tajne njegovog bića, koje ne sme da pokaže, kao ni slabosti jer je upravo on taj koji bi trebalo da leči, prisustvujemo uzbudljivom, gotovo trilerskom zapletu i preplitanju unutrašnjih borbi, koje vode katarzi ova dva blistava uma, čiji će rad promeniti tok istorije i uticati na živote svih nas," kaže reditelj predstave Goran Jevtić koji u predstavi tumači i lik Fridriha Ničea.

 

„Kad je Niče plakao“ sakuplja istorijske ličnosti koji su "čačkali" po mozgu, poznatog bečkog lekara Jozefa Brojera, utemeljivača psihoanalize koju je kasnije razvio njegov učenik Sigmund Frojd, filozofa Fridriha Ničea i njegovu (ali i drugih značajnih ljudi) ljubavnicu Lu Salome, Brojerovu pacijentkinju Bertu Papenhajm, poznatiju kao Ana O. i njegovu suprugu Matildu Brojer, ženu koja je podigla petoro dece. 

Čarobna Lu Salome, filozof, kći nemačkog generala rođena u Rusiji, fascinacija svih mislilaca svog vremena, dolazi u Beč kod Jozefa Brojera kako bi ga nagovorila da pomogne njenom prijatelju i nekadašnjem ljubavniku Fridrihu Ničeu, ali tako da Niče misli da u razgovorima sa njim Brojer leči  svoje glavobolje.

Čitav komad se odvija na dva plana, svesnom i nesvesnom, suočava nas sa onim o čemu se govori i onim što skrivamo, sa čovekovom potrebom da se podeli sa drugim  bićem.

Tematska okosnica komada je borba nagona i usvojenog superega, apsurd braka kao slobodnog izbora koji zatim postaje zatvor. Potreba da se stalno zanemaruje ono što imamo u potrebi da se poseduje zabranjeno i nedostižno.

Da li je u ljudskoj prirodi samo da osvaja ili da i uživa u osvojenom? 

Da li ikada nesebično pomažemo drugima ili je naša istinska motivacija pomoć za samoga sebe? 

Da li razgovarajući sa drugima zapravo vodimo dijalog sa sobom i razrešavamo sopstvene problem? 

Da li nam je svako ljudsko biće tek ogledalo u kojem tražimo sopstveni odraz i odgovore, olakšanje? 

Da li upoznavanje sebe nužno vodi u očaj i da li ima leka ili samo olakšanja? 

Gde čovečanstvo danas stoji stotinu godina posle Ničeove filozofije i Brojerove psihoanalize?

U predstavi igraju: Ljubomir Bandović, Goran Jevtić, Katarina Marković, Vanja Milačić, Sara Pejčić i Dimitrije Stajić.

Dramatizaciju bestselera Irivina Jaloma potpisuje Jordan Cvetanović.

Kao stručni savetnik na predstavi radila je psihoterapeut Rialda Šebek, filmskoj publici odranije poznatija kao glumica Rialda Kadić.

Članovi autorskog tima su i asistent režije Patrik Lazić, scenografkinja Vesna Popović, kostimograf Stefan Đoković, kompozitor Draško Adžić, koreograf Miloš Isailović, i autor videa i animacije Nenad Dodić.

„Uhvatili smo se ukoštac sa ozbiljnim piscem. Jalom ima težak literarni jezik za dramatizaciju, zbog čega smo pozvali Jordana Cvetanova, koji je našao ‘ključ’ i otvorio celu predstavu. Zato je ovo autorski tekst po motivima Irvina Jaloma. Radnja je smeštena u Beč 1882, koju su u Evropi zvali i „godina opsesije“,  tada kreće prvi tramvaj, dešava se II Industrijska revolucija, ozbiljan početak suprotstavljanja mašina čoveku. To je trenutak kada religijska ubeđenja i sve ono što su bile stege i konvencije počinju odjednom da dovode ljude do ozbiljnih bolesti, a da se pritom nije znalo zašto… Zato je tematska okosnica komada borba nagona i usvojenog superega, apsurd braka kao slobodnog izbora koji zatim postaje zatvor“,  istakao je Goran Jevtić na konferenciji za medije. Predstava teče u nekoj formi polusnu i fantasmagorijama Brojerovih sećanja, čemu ne samo vizuelno doprinose video radovi Nenada Dodića,  uključujue i slike Egona Šilera. Popularni Gondža nastavlja:

"Iako nagodni ljude da se bave sobom, ova predstava nije ni hermetična niti elitistička. Pozorište, a ni čovek nisu isključivo društevno-politički određeni. Zato smo odučili da se umesto ‘šumom’ bavimo  drvetom’, čovekom, njegovom dušom, psihom, licem čoveka. Ovo je pravo repetoarsko osveženje u Beogradu. Nikad me niste videli u ovako svedenoj ulogi.".   

Patrik Lazić, najavljuje komunukativnu, pitku predstavu.

 

„Susret sa industrijskom revolucijom otuđuje ljude jedne od drugih. Otuđujemo se, svako bi hteo neki svoj univerzum, svako smatra da je poseban, a ne zna po čemu. Svi imamo svoje krajeve, svoje polove, svoju mračnu i svetlu i stranu,. U ovom komadu otkrivamo zašto je čovek koliko je monah toliko je i ubica,  samo zavisi od okolnosti. Jedna od ključnih reči u ovom komadu je i poverenje. Ova predstava je poziv ljudima da se bave sobom. Igram istorijsku ličnost i morao sam da popunjavam praznine. Ovi ljudi su uspostavljali legat čovečanstvu; razumevanje i oporavak samog sebe. Ne, u formi otpora je starije od prihvatanja.“, poentira Ljubomir Bandović u predstavi Jozef Brojer.

Vanja Milačić igra Ničeovu suprugu Matildu i smatra da „na svetu ima puno takvih žena koje su temelj muževljeve karijere i zaslužuju poštovanje“.  Priznaje da su se, radeći na ovom komadu, ogolili do agonije, i da takvo tanje možda publiku neće osloboditi, ali će je svakako navesti na zapitanost.

Dimitrije Stajić, mladi Frojd, priznao je da zbog manjka pouzdanih istorijskih činjenica o njegovom liku u tom životnom dobu, uglavnom držao dramatizacije i više „kopao“ po sebi nego po knjigama ovog čuvenog psihoanalitičara. Da ga  je definisao po megalomanskoj ambiciji (hoću sada hoću sve).

Sara Pejčić tumači lik Brojrove poznate pacijentkinje Berte Papenhajm, sa pseudonimom Ana O. Ona je njegova opsesija i nadahnuće.

Katarina Marković priznaje da je svoja privatna iščašnjenja staviti u službu lika  (Lu), zavodljivo i lako.

Pretpremijera predstave Kad je Niče plakao zakazana je za 12. februar, dok će premijerno biti izvedena 14. februara u UK Vuk Stefanović Karadžić. 

REČ UREDNIKA KULTURNIKA

-ID—UD—EGO—SUPER EGO

Jedna moja devojka, jedina prstenovana, govorila je da je svaki kulov želeo da studira psihologiju. 

Povod je bio moj teča, koji je neoprezno dao takvu izjavu, a direktna meta, zapravo ja. Njena prethodnica studirala je psihologiju i ja tu i tamo sa njom. Voljno ili nevoljno. Podsvesno. Instiktivno. Pavlovljevi refleksi. 

Po poslednjim istraživanjima predsudan uticaj na karakter čoveka, ono što determiniše sve njegove kasnije činjenje je dostupnost hrane i lakoća s kojom dolazi do nje. Hrana koju beba do 4 meseca doživljava kao potporu, ljubav, pažnju, negu, koju detektuje u mirisu i teksturi, emotivno, a svako maltretiranje i uskraćivanje kao drakonsku kaznu. Ovaj ritual glumci su krstili "ples sisa". 

Foto: Matija Jovanović

 

"Profesore Niče, znam da su Vas u prošlosti izdali i da otuda s pravom očekujete izdaju i u budućnosti. Dajem Vam, međutim, svoju riječ da to ovdje neće biti slučaj. Obećavam vam da Vaše ime nikada neću spomenuti niti da će se ono ikada pojaviti u kliničkoj dokumentaciji. Izmislićemo pseudonim za Vas.”

Irvin Jalom

Pokušavajući da ispoštujem deset principa koje je Niče postavljao pred pisce vraćam se  samom komadu. Kako izgleda kada dva eksperta krenu da kopaju po psihi, debaklima i kompleksima ovog drugog. Dokle nas dovodi potraga za sobom, koja je i večna potraga za smislom. Nekako, deluje, a i puku je uvreženo da su najbolji filozofi, apstinenti. Lu Saloma je negovala, takve platonske veze. Ali demantuju psihoanalitičari; Brojer je imao petoro dece, a Froid ga čak i nadmašio u brojnosti potomstva.

Fridrih Vilhelm Niče je, pak, voleo manijakalno da piše pisma. Danas bi slao porukice, tvitovao, pisao mejlove. Celog svoog mukotrpnog života Niče se prepirao sa hrišćanstvom, smatrajući da ono negira sam život i njegovu sadržajnost: punoću, ekstatiku, dionizijam. Sve ono što on nije upražnjavao, a kao vid suprostavljanja ocu kojeg je prerano izgubio, a bio je sveštenik. I sam je, nakratko, izučavao teologiju (slično Staljin). Njegovo učenje o smrti boga, nesavršenstvu čoveka i njegog uništenju radi potrebe rađanja natčoveka. Što, su oberučki prihvatili i opoganili, zloupotrebili nacisti.

 "Lu,

    Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći. Nikada nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično. Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju; bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitijima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjast egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

   

 Tvoj, F.N.“

Mogućnost za filozofski dijalog Brojera i Ničea je Ničeova slabost, migrene, osamljenost. Socijalizaciju je tražio u druženju s onima koji su mogli da zadovolje njegova interesovanja. Takav je bio Vagner, takva je bila Lu Salome.  

Među njima vladao je specifični odnos zasnovan na Ničeovoj poniznosti, što je zabeleženo na  čuvenoj fotografiji, na kojoj Lu drži bič, a Niče i Re su upregnuti u kočije. Da stvar bude ozbiljnija, sam Niče je predložio da se tako slikaju, kako bi na taj način ilustrovali njihov odnos. Niče joj je više puta nudio brak, ali ona ga je svaki put odbila.  

Duboko se naslađivao njihovim razmenama mišljenja, ali njegov sebični karakter ga je dovodio u stanja velikog prezira prema Lu, Nazivao ju je „mršavom, prljavom i smrdljivom majmunicom“. Iz ovog neobičnog odnosa, Niče je porodio Zaratustru, a Re je izvršio samoubistvo.

Foto: Matija Jovanović

Niče je doživeo nevni slom 1889. godine od kog se više nikada nije oporavio. Uzrok njegovog ludila je nepoznat, mada, istoričari smatraju da su uzroci sifilis, nasledna bolest mozga, tumor i prekomerno korišćenje sedativa. Sestra i njegova majka su se brinule o njemu do njegove smrti 25. avgusta 1900. godine. U komadu pak, on na osnivu svoje "Lebens-philosophiae" (filozofije života) otkriva Brojeru njegove lične obmane, razloge za bračnu krizu, opsednutost pojmom dužnost, te je njihov imagiranrni dijalog verovatno začetak grupne terapije, gde kada pacijent sam detektuje i iznese u javnosti svoj problem on je, verovatno, rešen. Na taj način psihoalaliza deluje nalik na istrage detektiva i suđenja. Pribaviti činjenici, posložiti ih i izvesti na osnovu njih zaključak. A opet i neka vrsta ispovesti, poput onih u crkvama. 

Foto: Matija Jovanović

 „Da li je moguće voleti nekoliko muškaraca, svom silinom, svakog na poseban način, drugačijom stranom srca i biti svoja, ne biti ničija? Biti obožavana i voljena, a biti sama?“

Nasuprot ženskoj slobodi koju je popularisao feminizam u predstavi je konfrontiran arhetip nevidlive i pokorne  žene; odane supruge, domaćice i brižne majke, koja je senka koja sve drži na okupu, a Matilda, Brojerova supruga, u upečatljivom tumačenju Vanje Milačić, simbolično pere i veš i samog Froida, dakle čisti telesnost i njene produkte, dok se muškarci bave posrnulim duhom.

Katarina Marković intrigantna i tajanstvena, donekle razmažena u roli Ruskinje jevrejske krvi, ćerke nemačkog generala Lu(jza) Andreas Salome, filozofkinje, feministkinje i intelektualke, rođene u Sankt-Peterburgu. Njeno ime asocira na ženu koja je na dar zatražila glavu jednog muškarca i to ne bilo kog, već Jovana Krstitelja Tako i Lu ne žudi toliko za muškiom telesinama, koliko za njihovim umovima, pa bira Ničea, Frojida, Rajnera, Rilkea i kroz ta druženja i razmenu mišljena stremi ka zvezdama, oreolom slobode, u jedinstvenom eksperimentu povinovanja svojim potrebama i sopstvenoj volji. 

Sara Pejčić, maestralna je kao Brojrova poznata pacijentkinja Berta Papenhajm, sa pseudonimom Ana O. Gledajući je pomislite da joj je stvarno potrebno lečenje razgovorom (katartičkim metodom).  Na trenutke deluje tako zaposednuto histerijom, neurozom, odsutnošću iz stvarnosti, paralizovanih udova i izražene anesteziranosti, bez mogućnosti da iskaže dramu koja se u njom u tom trenutku dešava, a onda ste svedoci katarze koja sledi pod palicom čuvenog doktora. Jedan od razloga psihičkog stanja Ane O. je i to što je teško podnela rani gubitak oca, što je karika koja njen slučaj povezuje sa Ničeom.

Brojer zastupa opšti, eklektički princip analizirajući histeriju, a Frojd sve gleda tipično muški, kroz prizmu seksa, te da Brojer definiše kao "čoveka koji je sklon apsolutnim i isključivim formulacijama: to je fizička potreba koja, po mom mišljenju, vodi preteranoj generalizaciji." 

Frojdu kao da nije bilo dovoljno što je imitirao svoga učitelja, već ga kleveće da  nije uspeo da se izbori sa erotskom pažnjom od strane Ane O i da je zato napustio njen slučaj.

 

Nagoni ili uzgoni?

Urođeno ili stečeno?

Sjajna glumačka ekipa motivisala nas je, u svojevrsnom formatu polusna i magnovenja, snoviđenja, da se, za promenu, bavimo sobom (svoje ja, odnosi sa drugima, brak...). 

Foto: Matija Jovanović

Foto: Matija Jovanović

Foto: Matija Jovanović

Bandović, ono što je propustio da ostvari u Balkanskom špijunu ovde nadoknađuje. Vodi ceo komad, zaronjen u lik Jozefa Brojera, lekara inovatora  i lečenog. Čoveka koji je sve činio proračiunato osim svog posla, u koji je fanatično bio zaljubljen, te je taj entuzijazam prenosio i na svoje pacijente.

Froid Dimitrija Stajića je u komadu, nekako u sneci dva velikana, tek se priprema da stupi na istorijsku scenu i uči od njih. Bukvalno ga i vidmo odevenog u pelena i podređenog ženi.

Scenografija Vesna Popović izvodi glumce na neku vrsu estradne, neonske scene, pomalo sablasne, hipnotičke, ali na trenutke i zaslepljujuće, ne padajući u zamku podražavanja epohe. Za razliku od toga kostimi Stefana Đokovića (operskog pevača, pijaniste i modnog kreatora)  su mešavina epohe, sa elementima mračnjašva, ali pre svega odličan odraz karaktera protagonista. Prvi je nastao i privlači pažnju na prvu loptu kostim Lu Salome svojom transparentnošću. Muzika kompozitora Draška Adžić je autorska i prati radnju, podsvesnog. 

I da okončam sa Ničeom. Jevtić je superioran, lucidan u roli poznatog filozofa, nedokučiv, fizički ali i govorom potpuno u službi svoga lika, stopivši se sa njim do lične neprepoznatljivosti. 

"Budite oprezni sa tačkama! Samo oni ljudi koji su dugo govorili u jednom dahu imaju prava na tačke. Kod većine ljudi, tačka je stvar afektiranja."   

F. Niče

Ovaj projekat u koprodukciji udruženja Kulturocilin i UK Vuk Stefanović Karadžić, podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja, Sekreterijata za kulturu Grada Beograda, Fondacije Hemofarm, kompanije Huawei, Goethe instituta i Austrijskog kulturnog foruma.

Suzana Đorđević, direktorka Hemofarm fondacije koja je i partner ove predstave ističe značaj ovakvih pozorišnih komada:

Za Hemofarm fondaciju zdravlje je najveće bogatstvo i ono je bilo u fokusu naših aktivnosti tokom svih prethodnih 25 godina koliko trajemo. U isto vreme, pomagali smo i projekte u kulturi, prosveti i sportu. Podrškom predstavi „Kad je Niče plakao“ mi iz našeg ugla želimo da ukažemo na dve teme: na važnost mentalnog zdravlja i na činjenicu da brojna umetnička dela ne bi ugledala svetlost dana da nije bilo podrške pojedinaca ili organizacija. Upravo je ovaj pozorišni komad poslužio kao odličan kanal kojim se prenosi poruka o tome da je neophodno da se aktivno bavimo mentalnim aspektom svog zdravlja, da je preispitivanje zdravo i produktivno, da se iz dilema često rađa bolji čovek. Niče je govorio o „natčoveku“, a mi u Hemofarm fondaciji želimo da pomognemo ljudima koji nas okružuju.

Foto: Marina Ilić