KulturniK: ДОК #1 : VHS revolucija

петак, 1. фебруар 2019.

ДОК #1 : VHS revolucija

Živimo u vremena kada je sve, što kažu, na klik od nas. Odete na You tube i odgledate neki klip. Tu su streaming servisi poput Pickboxa i Netflixa. S neke torent platforme lako skinete film na komp ili fleš memoriju. Kablovske televizije su došle i kod nas i imate mogućnost da „naručite“ film.

Ali nekad nije bilo tako. Prvo su postojali bioskopi gde se na velikom platnu prikazivani filmovi. Prvo nemi uz klavirsku pratnju, pa je došao zvučni film. A mogle se u bioskop i kolima.

Onda su napravljene kutije zvane televizori, na kojima ste mogli u miru svog domu da gledate različite programe, uključujući i filmove. Ali ste morali da se povinujete njihovom rasporedu emitovanja. Kasnije su dobili poboljšanje daljinski upravljač, da ne morate svaki čas da se cimate do njega. Ali muke su pravile antene i sneg na TV-u (kad mu vreme nije), ali u to vreme filmove nisu prekidali reklama.

To se menja polovinom sedamdesetih godina XX veka kada se na tržištu pojavljuje videorekorder. Možete da snimate i gledate kada vam odgovara. Da li je to legalno? No, to nije jedini problem-postoje i dva standarda, ili formata Beta -max (Soni) i VHS (Video Home System; JVC). Iako je Beta bila savršenija i traka kompaktija, VHS je pobedio zbog dužeg vremena emitovanja, bržeg premotavanja i jeftinijeg videorekordera.

Onda su se pojavili video klubovi u kojima ste mogli iznajmiti neki film koji vas zanima. Caka je bila u tome što ste po gledanju, kasetu morali da vratite na početak. Akio niste, plaćali biste kaznu.

Ali taj osećaj kada dobijete to četvtasto parče plastike sa trakom nalik na magnetofonsku, i kada je ubacite u vaš uređaj ona uđe, kvrcne, što je znak da se kapak otvorio i da je spremna za gledanje, delovalo je da nema cenu. Trebalo je samo da se udobno zavalite i uživate. Eventualno, nekog sebi dragog, zagrlite.

Naravno bilo je i onih koji su zašlji u polje pornografije i horora. Ali i oni koji su želeli da vežbaju našli su svoju kasetu (Džejn Fonda, Aerobik). Mi, u Srbiji, smo pored filmova snimali i koncerte, video spotove koji su se pojavili nekako u to vreme, utakmice... Čak i neke atraktvne reklame. Humorističke skečeve poput Beli Hila i Dejv Alena. Pozorišne predstave-najpopularniji je bio Radovan III.

Oni baš zastanili snimali su svoje svadbe ili ispraćaje u vojsku. Čak su i distributeri videli da je đavo odneo šalu pa su filmove počeli da izdaju i prodaju i na ovom mediju. Ni crkve nisu želel da izgube pastvu, pa su verski materijal počeli da snimaju na kasete. Bilo je i onih po principu "uradi sam."

Videorekorderi su se i nosili na žurke. A onda su se filmovi preselili prvo na CD, pa ih je bilo moguće „sabiti“ te ih se i više moglo naći na jednom DVD-u. Onda je stigao i Blu-Ray i personalni računari, pa laptop, pa pametni mobilni telefoni i tableti. Vidi li se kraj ovom progresu, kada čini se, sve manje uživamo, ili je vaš izveštač dobrano ostario.

Soni je poslednji videorekorder proizveo 2002. godine, da bi 2013. prestao da proizvodi i kasete. Od 2010. VHS kasete su dostupne kao prazne, a mogu snimiti od 6–8 sati programa. Otišli su u istoriju, muzeje i biblioteke. Presnimljene su i digitalizovane na savremenije kolege.

A ovaj simpatično-nostalgičan film duhotito a ne patetično vodi nas u biblioteka Jejl univerziteta koja je otvorila svoje VHS odeljenje i prikazala istoriju ovog globalnog medija. Od samih početaka i od nekih pionira ili, nazovimo ih pravim imenom, zanesenjaka.

Zabavni portret mitske kasete prikazan je kroz putovanje od istoka (sputanog rigidnim socrealističkim režimima) ka zapadu (gde je problem samo novac i glasovi).

A ono što se meni dopalo je da sam ovaj film odgledao na velikom platnu, u konfornom bioskopu Kombank dopvrane, na prvom Festivalu dokumentarnog filma DOK #1. Delovalo je nekako prisno i zaverenički kao nekad.