„…кад буду сви роктали
својим свињским срцима, последњи, који ће још гледати људским очима и осећати
људским срцем, биће они којима не бејаше страно искуство уметности.”
(Данило Киш, Горки талог
искуства)
Српско народно
позориште из Новог Сада гостоваће 13. фебруара (20:00) на Великој сцени са ауторским пројектом Андраша Урбана „Час анатомије“, насталог по мотивима истоименог чувеног
полемичког дела Данила Киша.
Полазећи од мотива Кишовог „Часа анатомије“, Урбан
настоји да обликује снажну критичку перспективу модерних времена.
Осим мотива из тог дела, он користи и поједине мотиве из
славне Кишове новелистичке књиге „Гробница за Бориса Давидовича“, као
и стихове чији су аутори Данило Киш
и Шандор Петефи, при чему Петефијеве
стихове користи у Кишовом преводу.
У подели су Радоје
Чупић, Југослав Крајнов, Марија Меденица, Сања Ристић Крајнов, Игор Павловић,
Вишња Обрадовић, Ненад Пећинар, Драгиња Вогањац, Алиса Лацко и Милица Грујичић.
У представи учествују и музичари Александра Лазин (виолончело), Милена
Миловановић (клавир) и Иштван Чик
(бубњеви).
Представа је премијерно
изведена 17. фебруара прошле године на Сцени „Пера Добриновић.
„Час анатомије“,
написан у првој половини 1977. године, одавно је, у критици и култури,
препознат као једна од кључних књига модерне српске књижевности и као једна од
најважнијих полемичких књига у историји српске књижевности.
Реч уредника Културника : „Час анатомије“ - „Одбрана и последњи дани“
Комад тематизује медијско черечење које је
доживео Данико Киш поводом издавања „Гробнице
за Бориса Давидовича” у сценографији која буди асоцијације на Рембрантову слику „Час анатомије доктора Тулпа”. Жртва са слике је књижевник лично, коме је
утекла кроз иглене уши Нобелова награда.
Ко нам то рије по утроби? Да ли је то она одурна
птичурина која је периодично подјебавала
Прометеја? Да ли нам се стално отварају и зацељују исте ране и зашто?
Као ерудита Урбан имплементира у „Час“ и фрагменте „Гробнице за Бориса Давидовича”,
поетику Шандора („Песма вукова“), цитира
Бакуњина и говор Амфилохија Радовића
на гробу Зорана Ђинђића, позива се
на Оливера Фрљића („Кукавичлук“) и Љубишу
Ристића („Миса у а-молу“). За
музику је била задужена Ирена Поповић
Драговић. Костимографију потписује Марине Сремац од „ренесансних“ хаљина и крагни видимо како
извођачи постепено остају у доњем вешу, сугерише потпуно огољавање.
У земљу у којој вам знатижељна комшиница
без трунчице блама завирује у цегер с провијантом, пијани путник у троли се
гласно и сочно пичкара с даљим рођаком са села, бахати таксист пред истом тролом упада у
раскрсницу на којој фонтана мујезинским тоналитетима призива раскошне светлосне
ефекте вредне дивљења, а бетонска стрма раван искушава распомамљене скејтере, док
разочарани концептуалиста на улици продаје печени кестен, средовечна, мрзовољна
библиотекарка растерују ретке преостале љубитеље лепе речи морате имате
трпељивост јогија да не бисте подлегли стресу, емигрирали, дигли руку на себе
или, не дај боже, утопили се у компактну, аморфну масу. Тамо где такви умови
попут Платона и Сократа узмичу пред бритким умом прилагодљивог идола са звечкама
свако је јутро ново (са)у(че)шће.
Урбан „Час анатомије“ започиње завршетком Фрљићеве представе „Кукавичкук“, која
најављује читање имена 505 сребреничких жртава, које затим тако изостане јер глумцима зачепе уста. Тиме
се истиче атмосфера линча, хроника најављеног убиствa, све оно што се обрушило на
Киша, а може се рећи и на све нас предходних деценија. С
Урбаном путујемо кроз логоре до новосадске рације. Преиспитује се човевечије
учешће у ратовима и револуцијама, декструкција с којом он напада оно лепо што
је створио, а све у име тамо неких виших идеала.
Да ли је наша анатомија конструисана да
издржи сву ову менталну тортуру, атаке просечности на таленат, ултиматуме задртих традиционалиста и
псеудоинтелектуалаца, сва ова понижења и извргавања руглу здраве памети
наметањем менталитета паланке, чаршије?
Свет који је до крајњих граница банализован
и затупаст, до местимично злурад наспрам различости и неприхватању наметнутог. Човек
који је заточен у друштву којим влада свеопшта ограниченост, краковида
митоманија и ксенофобија из предострожности. Човек који не прави компромис пред
моралном провалијом, ма каква цена била. Подвојеност идентитета крије
потенцијалну опасност по њеног носиоца. Самоувереност и самосвесност изазива
љубомору и мржњу околине.
Овако конципиран „Час анатомије“
испоставаља се као час историје који наводи на размишљање.
Колико можемо остати своји упркос свему?
Да ли ћемо неким малим капитулацијама
погазити своје принципе, своја морална начела, своје ја?
Да ли смо у оваквом стању сви у кожи
Кафкиног К?
Све то прати музика која настаје на самој
сцени у извођењу виолончелисткиње Александре
Лазин, пијанисткиње Милене
Миловановић и бубњара Иштвана Чика.
ЧАС АНАТОМИЈЕ
Ауторски
пројекат Андраша Урбана по мотивима дела Данила Киша
Режија:
Андраш Урбан
Драматург
и сарадник редитеља: Сузана Вуковић
Композитор:
Ирена Поповић
Сценограф:
Жељко Пишкорић
Костимограф:
Марина Сремац
Сценски
покрет: Андреја Кулешевић
Kомпозитор
и извођач песме „Братство и јединство“: Дамир Авдић
Текстови
сонгова: Данило Киш и Шандор Петефи
Асистент
режије: Никола Кончаревић
Играју:
Радоје
Чупић
Југослав
Крајнов
Марија
Меденица
Сања
Ристић Крајнов
Игор
Павловић
Вишња
Обрадовић
Ненад
Пећинар
Драгиња
Вогањац
Алиса
Лацко
Милица
Грујичић
Музичари:
Александра
Лазин, виолончело
Милена
Миловановић, клавир
Иштван
Чик, бубњеви
Инспицијент:
Владимир Савин
Суфлер:
Срђан Стојновић
Мајстор
светла: Мирослав Чеман
Тон-мајстор:
Владимир Огњеновић
Цртеж
Данила Киша: Марко Миловић
Премијера:
28. фебруар 2017, сцена „Пера Добриновић“, 19.30
Представа
траје сат и четрдесет пет минута.
Андраш Урбан је рођен 1970. године у Сенти. Као
седамнаестогодишњак отвара самосталну позоришну и књижевну радионицу где је
истовремено аутор, редитељ и глумац. Формира позоришну трупу AIOWA која
позориште третира као специфичну, али ипак свеуметничку и, не на последњем
месту, идеолошку акцију. Уписује режију на новосадској Академији уметности,
студира филмску и позоришну режију, режира у суботичком Народном позоришту.
Средином деведесетих напушта студије, рад у позоришту и годинама живи повучено.
После пет година паузе завршава студије 2000. године; почиње да режира у
позоришту „Деже Костолањи“, а уз подршку сегединског MASZK-а и властитог
ансамбла ствара и „независне“ позоришне представе. Оснивач је интернационалног
позоришног фестивала Desiré Central Station. Ради у Новом Саду и Београду, води
уметничке радионице у Румунији, предузима студијско путовање у Јапан. Од 2005.
директор је Мађарског градског позоришта „Деже Костолањи“ у Суботици.
Режије (избор): Г. Бихнер, Војцек (1992);
Шекспир, Хамлет (1992); Дејан Дуковски, Маму му јебем, ко је први почео (2000);
Brecht – The Hardcore Machine, Позориште „Деже Костолањи“, Суботица (2007);
Јанош Пилински и др., Urbi et orbi, Позориште „Деже Костолањи“ (2007); Геза
Чат, 0.1 mg, „Деже Костолањи“ (2007); Турбо Парадисо, по Енциклопедији мртвих
Д. Киша, „Деже Костолањи“ (2008); Шекспир, Бура, НП Ниш (2009); Иштван Беседеш,
Сардинија, „Деже Костолањи“ (2009); Борислав Михајловић, Бановић Страхиња, НП
Суботица (2010); Петер Вајс, Мара/Сад, Новосадско позориште, (2012); Коштана,
НП Суботица (2013); Неопланта, Újvidéki Színház (2014); Стерија, Родољупци,
Народно позориште, Београд (2015); по Јаношу Херцегу, Гоголанд, Народно
позориште Сомбор (2016); Magyar/Maghiar/Hungarian, Csiky Gergely Hungarian
State Theatre, Timișoara / Kosztolányi Dezső Theatre, Суботица (2016).
Награде (избор): Прва награда Фестивала
малих и експерименталних сцена у Панчеву (1989), Специјална награда жирија
Битефа (Војцек, Хамлет), Награда Министарства културе Мађарске за позоришно
стварање Jászai Mari, Стеријина награда Округлог стола 2008 (Urbi et orbi),
Награда фестивала Инфант за најбољу представу (Brecht – the hardcore machine),
Стеријина награда за режију на 61. Позорју (Родољупци).
Danilo Kiš (Subotica, 22. februara
1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski
pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika.
Kiš je počeo kao pesnik, a potom se
okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo
poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je
pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani
Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje,
1962. godine.
Romani: Mansarda: satirična poema (1962),
Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).
Knjige priča: Rani jadi: za decu i
osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne
zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci
(posthumno objavljene priče, 1994).
Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika,
knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990),
Skladište (posthumno, 1995).
Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva
(posthumno, 1990).
Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968),
Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).
Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila
Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je
posthumno 1992. godine.
Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za
roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare
Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za
ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada,
Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins
1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”.
Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće
svetske jezike. U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u
sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa
Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci.
Нема коментара:
Постави коментар