“Зојкин стан” Михаила Булгакова у Београдском драмском позоришту

Музички спектакл о добу профитера и корупције

  "Уопштено човек није занимљив, ако у дубини његове унутрашњости нема изненађења." (М. А. Булгаков)

Комад „Зојкин стан“ прeмијерно је изведен у московском театру „Вахтангод“ 1926. године. С мањим изменама игран је до 1929, када су сви Булгакови комади забрањени. Обновљен је тек 1972. године. Београдско Народно позориште на сцени „Мањеж“ 20. октобра 1934. године поставило је „Зојкин стан“, у режији Јурија Раткина.  Представа није прошла добро код критике, а није се допала ни браћи Михаила Булгакова, Николају и Ивану који су живели у Београду, те је убрзо скинута с репертоара. 

“Булгаков кршу реалистичку форму дотадашњих руских писаца и улази у авангардни опис, а задржава чврсту причу и реалну драматуршку основу, за разлику од, на пример, Данила Хармса. Такође крши структуру комада и улази у нешто слично кабареу", изјавила је Наташа Попоовска 9. октобра на конференцији за медије у Београдском драмском позоришту.

 “Зојкин стан” Михаила Булгакова, у режији гошће из Македоније, редитељке Наташе Поплавске, премијерно ће бити изведен 11. октобра на Сцени “Раде Марковић” Београдског драмског позоришта.

Представа је узбудљив спој класика драмске књижевности 20. века, кореографских и певачких партитура и визуелних атракција. Сама прича о смутном пост-револуционарном времену профитера и корупције изузетно је актуелна и данас, а редитељка Поплавска Булгаковљеву причу уз помоћ изузетних сарадника – Маје Митић, кореографа, композитора Огњена Атанасовског и Емила Петра, који потписује сценски и мултимедијални дизајн, обогаћује на савремен, ипак неочекиван начин.

Наташа Поплавска (1971.) спада међу најзанимљивије савремене македонске позоришне ствараоце, а међу насловима које је инсценирала у последњих 20 година, издвајају се поставка мјузикла “Чикаго” Боба Фосија и Фреда Еба, са кореографом Олгом Панго, “Фигурае венерис хисториае” и “Баханалије” Горана Стефановског, Аристофанова "Лизистрата", Шекспиров "Млетачки трговац", "Буре барута" Дуковског. Режију је завршила на Факултету драмских уметности у Скопљу, код Слободана Унковског, а постдипломске студије на британском Универзитету Шефилд, у Солуну. Основала је 2000. године удружење уметника АРТ МЕДИА које је током година прерасло у Центар за развој уметности и културне размене. Ангажује се и кроз едукативни рад са младим театарским ствараоцима.

Њен редитељски рукопис заснован је на принципима „тоталног театра“, који спаја елементе музичке, плесне, драмске и визуелне уметности. Посвећена је развоју театарских форми попут мјузикла и кабареа на мекедонској позоришној сцени.

Добитник је бројних признања на домаћим и међународним позоришним фестивалима.

Булгаковљева трагична фарса “Зојкин стан” критички слика групу ликова која представља све аспекте некадашњег новог совјетског друштва. Добро је познавао проблеме живота у Москви, у тим за њега гладним годинама, а идеју је и добио читајући о рацијама на коцкарнице и јавне куће које су тада отваране у приватним становима. “Зојкин стан”, који сам писац карактерише као „трагичну буфонаду”, премијерно је изведен 1926. године у московском Театру Вахтангов. Михаил Булгаков спада у водеће совјетске драмске писце у декади после Октобарске револуције. Написао је четири драме од 1925. до 1928, које су са симпатијама гледале на предреволуционарну интелигенцију, а на сатиричан начин осветљавале нову совјетску бирократију.

Адаптацију потписује Маша Стокић, kостимограф је Роза Трајчевска, а дизајн светла ради Милчо Александров. Играју: Ана Софреновић, Андреја Кузмановић, Милан Чучиловић, Милорад Дамјановић, Милица Милша, Сандра Бугарски, Саво Радовић, Нада Мацанковић, Анђела Поповић, Јелена Ракочевић, Милица Петровић, Саша Ђурашевић, Арсеније Тубић, Александар Стоименовски, Милош Лазаров, Кристина Јовановић и Љубомир Ћустић.

Музику је радио Огњен Анастасовски, а кореографију Маја Митић из Дах театара.

РЕЧ УРЕДНИКА КУЛТУРНИКА 

Михаил Бугаков у „Зојкином стану“ младо и нежно, револуционарно, совјетско друштво ставља на тежак тест. Дошло је ново време али су људи стари. Корупција и проституције, жал за светлима Париза, Кинези који дилују опијум, невидљиви али свеприсутни вођа чији глас долази са свих страна у кожи тајкуна, државна безбедност оличена у ригидној председници кућног савета и народ распојасан и несрећан, углављен у заједничке станове, жељан забаве, спреман за бег, али неспреман да се повинује реду и дисциплини. 

"Фокстрот и танго су се чули са свих страна на улицама Москве."


Сценом пролазе бивши људи, племићи, хоштаплери, који у смутним временима виде своју шансу и искомплексиране особе, којима је, а како другачије, само до власти. Све је пролазно, чак и живот, али су пороци, испоставиће се, вечни. Та пригушена светлост попут лептирица привлачи сензуалне, али ни остали нису имуни на њен шарм и заводљивост. 

Представа започиње умиривањем увек распојасане публике, а окончава дефилеом глумачке екипе на ротационој позорници. Између те две временске одреднице има свачега и  заплета и  балада и балета, искорака попут оних Баришњикових. У кројачком салону, где се праве модели по последњој париској моди, а који је заправо само параван за неке друге, закулисане радње, запослити се може само поносни власник партиске књижице. 

"Шта ће с нама бити?" 

"Да ли свако бекство води у бољи живот?"

За мој укус сувише подложно актуелном тренутку и на тренутке превише развучено. Маша Стокић која је радила драматизацију, рекла нам је да је овај комад адаптација два текста из пера самог аутора, интеграног из 1926. године и касније верзије коју је ревидирао сам Булгаков.

Зоја Дениснова Ане Софреновић је прецизна, пословна жена, спремна да импровизује, те може да пронађе заједнички језик и са грофом, белогардејцем којег тумач сјајни Милан Чичуловић и са префриганим и несталним хазардером Аметистовим, чији лик дочарава Андрија Кузмановић. За оне који су одгледали "Поморанџе за збогом" дежави делује рола Mилорада Дамјаноовића (тамо Италијан овде Кинез- сличан начин глуме).

Михаил Афнасијевич Булгаков (Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; 15. мај 1891, Кијев —  10. март 1940. Москва) био је руски писац, драматург и позоришни редитељ. Завршио је медецинкси факултет, радио је коа војни лекар током великог рата. Почео је да узима морфијум.

Писао је приповедке, приче, позоришне комаде, оперска либрета и романе. Најпознатији је по свом капиталном роману "Мајстор и Маргарита". Нецензурисана верзија романа објављена је у СССР-у 1973. године.