Lukas Belvo, reditelj: "Želim da publika misli šta god hoće"

 

Film “Ovo je naša zemlja” u četvrtak 25. maja od 20 časova otvara ovogodišnje izdanje festivala subverzivnog filma PLAN B, u Domu omladine Beograda. O ovom uzbudljivom, intimnom filmu o pretvaranju dobronamerne medicinske sestre u udarnu pesnicu ekstremističke političke partije u francuskom malu gradu, razgovarali smo sa rediteljem Lukasom Belvoom (Lucas Belvaux).

Polin je mlada i posvećena medicinska sestra, u novčanim problemima i suočena sa emocionalnom praznino. Ali da li ona ziasta pati?

Naravno. Ona je samohrana majka dvoje dece i nedostaje joj ljubav. Svakodnevno se suočava sa patnjom. Sa patnjom drugih ljudi, fizičkom i društvenom. Ona je saosećajna osoba. I pruža podršku krhkim osobama sa kojima radi svaki dan. A onda je tu i njena lična patnja. Osećamo da nešto nije uredu u njenom odnosu sa ocem. I taj odnos, bilo da je u pitanju otuđenje ili neki sukob između njih, provlači se kroz čitav film. Mislim da pristupanje populističkoj, ekstremnoj političkoj partiji, ma kojoj, uvek i definitvno ima veze sa odnosom sa ocem.

Film prati i drugu žensku junakinju, Anjes, koja ima određene sličnosti sa Marin Le Pen. Šta je bila Vaša ideja?

Želeo sam da ona više bude odjek, eho, nego pravi portret. Ona je filmski lik inspirisan realnom osobom, a ta osoba zaista nudi puno materijala da se inspirišemo. Na žalost. Radio sam na asoscijacijama na prvu loptu – plava kosa i njena oštrina. Za građane i glasače ova dva elementa se podsvesno prepoznaju i deluje i mimo političkih govora. Želeo sam da se fokusiram na javnu stranu njene ličnosti. Mi nju nikada ne viđamo u privatnom životu, iako je često viđamo kod kuće. Ona je predstavljena jedino u odnosu na politiku, na mitinzima i sastancima. To je slika koju ona želi da predstavi, slika koju ona bira i na kojoj radi, to je slika koja i mene zanima. Slika bez nijansi kako bi bila što efektnija moguća, skoro kao neka vrsta političkog slogana.

Vaš film nije samo još jedna “levičarska fikcija”, sa jasnom političkom porukom. VIše je pokušaj da razumemo šta to gura ljude da podrže ekstremne pokrete i partije. Ali, zar ne postoji opasnost da kroz  ovaj film previse saosećamo sa takvim ljudima?


Postoji ta opasnost, ali to saosećanje nam je potrebno. Ono je važno jer nam pomaže da razumemo kako smo dospeli do ovde. Ali saosećanje ne znači identifikaciju. Ne želim da se publika identifikuje sa junakinjom. Ideja je da se bude sa njom, pored nje, da se stavimo u njenu poziciju i da delimo njen pogled na svet kako bismo razumeli put koji ju je doveo dotle. Razumeti taj proces ne znači opravdavati ga. To je nešto čemu kao reditelj posvećujem veliku pažnju. Želim da publika misli šta god hoće. Mislim da imamo sa jedne strane “totalitranu” vrstu kinematografije koja nameće poglede na stvari  koristeći likove u filmovima, i pozitivice i negativce. Sa druge strane, imamo “demokratsku” kinematografiju, u kojoj reditelj u filmu ne skriva svoj pogled na svet, već daje publici dovoljno slobode da razvije sopstveno mišljenje.