Ana Čurčin uoči koncerta u DOB-u: "Imamo šta da ponudimo i publici van regiona"

 

Ana Ćurčin jedna od naših najtalentovanijih kantautorki, svoju muziku predstavila je širom regiona, ali i sveta, aktivno nastupajući solo ili sa bendom od 2012. godine. Njena muzika je nežna i moćna, tiha i melodična, bučna i ritmična, u rasponu od indie-rocka do američkog autorskog folka, uz privlačne arome bluza i soula. Na velikom koncertu 19. maja u Domu omladine Beograda, sa svojim bendom u kojem sviraju Goran Antović, Marko Cvetković i Marko Benini, zaokružuje život debi albuma “Sketches of Belonging”. Koncert se održava u Velikoj sali DOB, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 500 dinara. Predstojeći nastup je bio povod da sa Anom popričamo o aktuelnostima u njenoj karijeri.

Posle godinu dana, da li ste zadovoljni svojim debi albumom i njegovim dometima? Posebno koliko se zahvaljujući njemu čulo za Vas i Vašu muziku šire u regionu?

Albumom sam zadovoljna jer smo sa Goranom Antovićem, Markom Cvetkovićem, Goranom Grubišićem, Blagojem Nedeljkovićem, Markom Milatovićem i Milanom Glavaškim koji je gostovao na dve pesme, napravili nešto što je prvenstveno nama blisko i lepo i ponosni smo na to. Malo je drugačiji akcenat kada pričamo o dometima, iako smo dobili jako dobre utiske i kritike po regionu i uspevali da dobijemo i poneki poziv za koncerte. Međutim, ta alternativna muzička scena u kojoj se krećemo nije baš podstanar neke regionalne muzičke industrije (barem iz srpske perspektive) i velika je „gimnastika“ s održavanjem nekog pristojnog kontinuiteta koncerata.

Kakvo je vaše viđenje „Amerikana“ scene u našim krajevima, koliko je ona povezana, koliko se međusobno podržava?

Vrlo svesno ću sad malo bežati od „amerikana“ etikete, hajde da smislimo nešto novo? Ta neka “nova” indi-folk scena na regionalnom niovu, nezavisno od toga na kom jeziku autori pevaju, se zapravo dosta pomaže, ali moram da priznam da i to zavisi od incijative samih autora. Nisu svi raspoloženi da isprobavaju saradnje i da se povezuju sa kolegama iz susednih država ili barem ne dobacuju daleko u realizaciji iste. A možda na kraju poželimo i malo da se igramo, kao da smo deo neke prave industrije. Međutim, iz mog iskustva su te saradnje uvek nekako uzajamno plodne i lepe. Tu zaista hoću da pohvalim kolegu Stray Dogga koji je to “prvi započeo” i na taj način podržao i  uveo i mene u celu priču... Mi smo se baš pre neki dan vratili iz BiH gde smo se upoznali sa mladim sastavom Tale Quale iz Mostara i odsvirali dva koncerta zajedno. Ne samo da smo pomogli jedni drugima logistički i tako omogućili da se koncerti uopšte dese, nego su i Tale Quale imali svoj debi nastup sa nama u Sarajevu. Ja nekako smatram da su ti mali koraci odlični i važni i da saradnje uvek mogu da donesu nešto neočekivano lepo, iako možda ponekad i ne profunkcionišu. Takođe,  kad je reč o regionalnoj indi-folk sceni bez Pop Depresije u Srbiji publika ne bi saznala za Irenu Žilić, Lovely Quinces, Marshmallow Notebooks i mnoge druge kolege iz Hrvatske i šire.

Koliko je kantautorska muzika ponovo u modi? Da li Vam se čini da postoji jedan deo publike koji traži intimniju muziku nego što je ona koja se danas uglavnom nudi?

Verujem da onoliko koliko se scena sama bude razvijala i obraćala publici, toliko će publika da uzvrati interesovanjem i podrškom. Ako autori ponude dobre pesme, ta pesma će biti „u modi“. Ovde je nekako i pitanje medija i opet te neke muzičke infrastrukture koje nema ili je ima malo. Ne radimo uvek „pravi PR“ kad je reč o promociji materijala i često nemamo resurse da ga sprovedemo, to takođe definiše taj neki domet. Kantautorska scena ume da bude introspektivnija ili kamerna ako je reč o nekim solo nastupima i istina je da to prati neki manji deo, da kažem, verne publike, koja probere šta voli. Ali isto tako verujem da opseg te publike nije definitivan, možda se neka naša nova pesma dopadne i nekom novom slušaocu sutra.

S obzirom da pevate na engleskom jeziku, da li smatrate da imate potencijalnu prolaznost ka svetskom tržištu, i kakva su Vaša dosadašnja postignuća na tom planu, posebno posle debi albuma? Gde ste sve bili i gde sve planirate da idete?

Ja verujem da mi imamo šta da ponudimo publici i van regiona. Koncerte koje smo do sad imali su bili zanimljivi, dobri i taj put je tek načet i još uvek pokušavamo da uhvatimo tu neku “queer orijentaciju” u našoj međunardnoj strategiji obraćanja publici, s obzirom da me prava mejnstrim muzička industrija zapravo možda ne zanima. U proteklih godinu dana su se desili neki haotični koncerti od Njujorka do Bratislave, Amsterdama, Trsta... I sve sam to odvozala često sama, osim ovo preko Atlantika, naravno...  U planu su neki koncerti u Parizu, nekim gradovima u Nemačkoj. Moram da priznam da verujem i u taj trubadurski način života, kad svaki dan odvozaš nekoliko stotina kilometara, odsviraš mali koncert, upoznaš neke nove ljude i onda sa malo većim podočnjacima nastaviš dalje. Jako je naporno ali je srce puno. Važno mi je da pokušavam da održim kontinuitet za sebe i svoj bend nastupima i pravljenjem novog materijala i nije da mi uvek uspeva, ali se svi u tome podržavamo i održavamo..


Kako teku pripreme za sledeću autorsku ploču? Kakav će biti njen sadržaj? Da li ćete neke nove pesme premijerno izvesti na koncertu u Domu omladine 19. maja?

Biće, nadam se, više novih pesama na koncertu. Pesme sa albuma „Sketches of belonging“ su dobile neku svežinu i promene kroz koncerte. Pesme za sledeću ploču su već tu, ali ćemo i tokom leta raditi na novim. Uoči koncerta ćemo objaviti pesmu „Stay with me“ u jednom - da kažem - ogoljenom aranžmanu. Ta pesma je nastala letos u Njujorku i recimo da je nekako meni najaktuelnija i važna. Reč je o jednoj ljubavnoj baladi koja se obraća nekoj želji, viziji boljeg sveta.