Mi
ljudi se ne menjamo. Fašizam je uvek i svugde moguć. Kada se cele zemlje plaše,
epilog je moralni apsurd. U perverznom spoju jezivog i smešnog nastaje instrumentizacija
izopačenih društvenih vrednost i isto tako nakazan sistem.” (Ljiljana Todorović).
Dok ovaj svet svesno srlja u propast, postaje mesto patnje i užasa. Kada se veliča bestidnost, bezdušnost i podlost, kada je čovečnost izvrgnuta ruglu, a pobuna misaona imenica, vreme je da se ode u pozorište. Tamo rade neki uzaludni ljudi koji se iz petnih žila trude da prodrmaju uspavane i ohrabre posustale i letargične. Imamo li pravo da odustanemo?
Jedan takav komad je baš pred nama. Njime Beogradsko dramsko pozorište završava sezonu u kojoj se bavilo ratnom tematikom.
Totovi su tragikomedija sa elementima satire jednog od najpriznatijih
mađarskih pisaca XX veka, Ištvana
Erkenja. Nastala na osnovu novele Dobrodošlica za Majora iz 1966. godine. Na nagovor Karolja
Kazimira, Ištvan Erkenj sačinio je dramsku verziju priče, koja je
praizvedena 1967. godine u budimpeštanskom Talija
teatru.
Pisac
se, tom prilikom, obratio gledaocima Pismom publici u kojem, preko
paralele sa Kamijevim tumačenjem mita o Sizifu, govori o apsurdu
uzaludnog životnog napora, strahu koji potčinjava razum i apsurdnom instinktu
preživljavanja. Ispričana u formatu komediografske
kalambure zabune. o jalovom pokušaju da se po svaku cenu očuva harmonija
idealizovanog patrijarhalnog ustrojstva u maloj, hermetičnoj sredini, koja je
na snažnom udaru represivnog i svemogućeg režima. Povinovanjem, saglašavanjem
sa ludošću, samovoljom i nerazumnošću, samo se širom otvaraju vrata pakla, koja
svojim nečinjenjem podanici pokušavaju da spreče.Pradoks.
Komad je preveden na mnoge jezike i izvođen na scenama širom sveta od Budimpešte i Njujorka do Damaska i Džakarte.
Groteska
nastaje kada je bilo kakvo delovanje nesvrsishodno, besmisleno. Fabila predstava
je stravična, i u istu ruku besmislena i uzaludna sudbina mađarskih vojnika na
Istočnom frontu januara 1943. godine, kada se 60 hiljada njih doslovce smrzlo u
dolini Dona. Usput, Erkenj je bio neposredni svedok ovih dešavanja.
Umetnički direktor BDP-a Andrej Šepetkovski očekuije da će publika posle predstave biti zasmejana i zapitana, uhvaćena
u šašavu paukovu mrežu različitih žanrova, od grotekse do softiciranog humora
koji nas suočavaju sa istinitošću preživlljavanja, trpljenjem tiranstva,
ćorsokakom, bezizlaznom situacijom, uzrocima zla, uzrocima inertnosti, pitanjem
gde je tome granica.
"I
nakon trideset i jedne godine Totovi su i dalje obična, uplašena porodica,
okružuju nas isti ljudi, mali, ispravni, pokorni, uzorni građani, u svemu po propisu,
spremni da ugode vlasti. Ni vlast nije promenila svoje atribute i
najagresivnija je kada je najuplašenija", započela
je svoje obraćanje novinarima rediteljka Ljiljana Todorović naglasivši
da nimalo nije iznenađena takvim razvojem događaja.
Ona
naglašava da je ovde reč o satiranju duha, kojim se pojedinci služe da bi sebi
ojačali vlast i da se tako narod dovodi do toga da više ne razlikuje dobro od
zla. Smatra da je groteska "prirodan žanr" u kome
svakodnevno živimo i da do nje dolazi kada se smejemo onome zbog čega nas
podilazi jeza. Uporište za rad na predstavi pronašla je u slepilu građana
pokornih, u beslovestnom strahu, koji su radi puke egzistencije spremni da vlasti,
ne samo ne diraju i ne zameraju joj se, već joj velikodušno izlaze u susret; ispunjavaju
joj i najbizarnije i najkapricioznije prohteve, smatraju to za svoju svetu
dužnost, idu čak toliko daleko da se trude iz petnih žila da naslute želju vlastodržaca
i oberučke im izađu u susret, pre nego što ona uopšte bude iskazana. Zaključuje
da je mnogo lakše tako živeti nego o tome napraviti predstavu. Podseća na
Volterovo uverenje da kada prestane svaka nada, izgubi se svaki smisao, jedino
časno što čoveku preostaje jeste mreti.
“Svi
smo mi i žrtve i dželati, svi smo mi i stradalnici i krvnici. Različite
situacije i okolnosti bude i ističu u nama jednu od te dve karakterne crte. Svi
mi živimo u međusobnoj zavisnosti, Tot i Major ne isključuju već uslovljavaju
jedan drugog, odnos između podređenosti i nadređenosti je komplementaran. Takav
je i odnos između njihovih strahova; dva straha, čiji su društveni izvori
međusobno sasvim udaljeni, izazivajući se, dopunjuju jedan drugog. Otuda kao
centralni problem predstava tretira diktaturu straha u neraskidivom spoju sa dobrovoljnim
(a krajnje beskorisnim) podvrgavanjem toj diktaturi. Diktator se ne događa sam od sebe, ne pada s Marsa. Radi se o
svojevrsnom, neraskidivom savezu malograđanštine i fašizma.”, kostatuje Todorovićeva, kojoj
je ovo treća režija u BDP-u..Prethodilie su joj Mačke na usijanom limenom krovu (1990:) i Staklena menažerija (1991.).
Probe
za ovaj komad otpočele su 14. marta po
delu “pisca
sa čudnim osećajem za apsurd modernog života”. No, vratićemo se opet na
te glumce, bitange koji nikako nisu mogle da se pomire sa nametnitim ulizništvom
i sevilnošću. Teško joj je bilo da kanališe i uguši taj mehanizam otpora
represiji, koji se rađao kao feniks iz pepela. Opravdava ih da su to činili
nesvesno. “Oprosti im bože ne znaju šta rade!” (n.a.)
"Stalno
se pojavljivao taj tihi otpor, pa sam morala sve da podsećam da mi nismo nikakav pokret
otpora, već da se mi radujemo da budemo poslušnici. Kud oni okom, tu mi
skokom...", požalila se rediteljka.
"Konačno
sam se, posle deset godina,oslobodila tragedija i drama i ušla u apsurd što je
za mene novi i uzbudljiv teren", menja
vešto temu Dušanka Stojanović Glid, koja
je u BDP-u posle dužeg odsustva i kaže da nas čeka “mala sredina, mali zahtevi, kada
se problemi ne rešavaju to je u karakteru i biću čoveka”.
"Najveći
apsurd komada u tome što shvatate da zapravo ništa nije apsurdno i da su na
potezu od Crvenog krsta do Slavije svi ti likovi živi. U ova, samo naizgled
mirna vremena, važi parola -ne prizivaj đavola,. A on je već tu". primetio
je Pavle Pekić uz ocenu da se u ovom komadu iz 60-tih godina
XX veka o slobodi priča na suptilan i uzbudljiv način.
Bojan Žirović nas upozorava da ništa ne
treba sagledavati sa crno-belih pozicija i naglašava da mu je najveće
zadovoljsvo priredila upotreba raznovrsnih glumačkih sredstava i poigravanje sa
njima.
Jelisaveta Orašanin. kada
smo se ratosiljali banalnih i senzacionalističkih pitanja kad se i što se udaje na “prazan stomak”, tvdri da je tema komada strah naš svakodnevni. Sigurna
je u uspešnost predstave i u svoju rolu u njoj.
Scenograf Magdalena Vlajić, čiji
smo rad jedino videli na konferenciji, pošto je održana na sceni “Rade
Marković” kaže da je realizaciji prethodili dugi razgovori, da je rad bio porilično
zahtevan, da je srž idilična duboka priroda, i da su otkrili, po tom pitanju,
više nego što su hteli. Kostimograf Maja Mirković nagoveštava “polje
iznenađenja, hobitanska bića koja se kite civilizacijom i pribojavaju prestupa.”
Prevod
je uradio Eugen Verber a adaptaciji
i režiji Ljiljane Todorović. Ona je diplomirala 1986. godine upravo kultnom
postavkom Totovih u Ateljeu 212.
Koju je prvobitno trebala da režira Mira
Trailović, a koja je Todorvićeva primila “iz zlatnih ruku Jovana Ćirilova”.
Glumačka podela tada je bila sledeća: Taško
Načić (Tot), Renata Ulmanski
(Mariška), Vesna Trivalić (Agika), Svetislav Goncić (Major), Zoran Cvijanović (Poštar). Interesantno
je da je za ovu svoju diplomsku predstavu Ljiljana Todorović jedva iskamčila
Vesnu Trivalić s druge godine glume.
Autorsku
ekipu čine scenograf Magdalena Vlajić,
kostimograf Maja Mirković i
kompozitor Vladimir Pejković.
Igraju: Pavle Pekić, Bojan Žirović,
Dušanka Stojanović Glid, Jelisaveta Orašanin, Jovo Maksić i Dušan Petrović (uživo
svira na sceni).
Pemijera 18. maj na Sceni “Rade Marković” Beogradskog
dramskog pozorišta u 20 časova. Prva repriza
je zajazana za 22.maj.
Predstavu
je pomogla Mađarska ambasada u Beogradu.
Radnja drame odvija su u pastoralnom ambijentu panonske nizije. Čuju se zvuci domaćih razmaženih životinja. Tu je jedan poštar (Jovo Maksić) koji vrši selekciju cenzuru) pošte. Propušta samo dobre vesti za koje dobija čašu piva. Porodice pošteđuje od loših. Najsimpatičniji lik u ovoj predstavi. Narator koji najavljuje dešavanja.
Tako dolazimo i do inertne porodice Totovih čiji je sin na frontu. Odjeci rata dolaze iz njegovih pisama (onih koje poštar ne reciklira) i u vidu njegovog starešine, majora, rigidnog i frustriranog čoveka. Koji odsustvo provodi kod Totovih terorišući ih.
Deluje da vreme u kojem živimo je mnoge detalje i ritam radnje pregazilo, te ako se baš htelo ostati na ovom dramskom podlošku, moralo se ići u radikalnije izmene. Jasno je na šta predstava hoće da ukaže, ali to postaje opšte mesto, a ritam predstave ravničarski usporen u odnosu na današnji ritam života.
Za ovaku fabulu nije ni potrebno otići u pozorište. Dovoljno je uključiti Tv prijemnik. Kakva je tamo odurna plejuda ulizica, udvorica, sevilnih, na raspolaganju, poltrona, dupelizaca, podrepaka mašta i teatar ne mogu da dočaraju. Da li i trebaju? I ne volem..
Radnja drame odvija su u pastoralnom ambijentu panonske nizije. Čuju se zvuci domaćih razmaženih životinja. Tu je jedan poštar (Jovo Maksić) koji vrši selekciju cenzuru) pošte. Propušta samo dobre vesti za koje dobija čašu piva. Porodice pošteđuje od loših. Najsimpatičniji lik u ovoj predstavi. Narator koji najavljuje dešavanja.
Tako dolazimo i do inertne porodice Totovih čiji je sin na frontu. Odjeci rata dolaze iz njegovih pisama (onih koje poštar ne reciklira) i u vidu njegovog starešine, majora, rigidnog i frustriranog čoveka. Koji odsustvo provodi kod Totovih terorišući ih.
Deluje da vreme u kojem živimo je mnoge detalje i ritam radnje pregazilo, te ako se baš htelo ostati na ovom dramskom podlošku, moralo se ići u radikalnije izmene. Jasno je na šta predstava hoće da ukaže, ali to postaje opšte mesto, a ritam predstave ravničarski usporen u odnosu na današnji ritam života.
Za ovaku fabulu nije ni potrebno otići u pozorište. Dovoljno je uključiti Tv prijemnik. Kakva je tamo odurna plejuda ulizica, udvorica, sevilnih, na raspolaganju, poltrona, dupelizaca, podrepaka mašta i teatar ne mogu da dočaraju. Da li i trebaju? I ne volem..
Ištvan Erkenj (1912-1979) je jedan od
najpoznatijih i najuticijanijih mađarskih pisaca XX veka. pripovedač i
dramatičar, majstor groteske. Nakon što je 1941. godine objavio prvi roman Okean
igra, po sovjetskoj okupaciji Mađarske deportovan je u radni logor
nadomak Moskve. Dvanaest godina nije mu bilo dozvoljeno da objavljuje svoja
dela. Tek je 1968, objavio zbirku priča Jednominutne novele. Od drama napisoa je U potrazi za ključem, Mačija igra
i Trotovi. Od 2004. godine jedno omladinsko pozorište u
Budimpešti nosi njegovo ime.
Ljiljana Todorović
diplomirala je na FDU (Katedra za pozorišnu i radio režiju u
klasi prof. Miroslava Belovića) i na Pravnom
fakultetu u Beogradu. Sarađivala je sa teatrima u Beogradu, Banjaluci,
Sremskoj Mitrovici, Nišu, Leskovcu, Zrenjaninu i Sarajevu. Neke od njenih
najznačajnijih predstava su Fizičari, Pogled u nebo, Bestidnik, Posetilac,
Ćelava pevačica, Mačke na usijanom limenom krovu, Staklene menažerije, Ejmin
pogled, Život iz početka, Kumovi, Beogradska trilogija, Vrteška, Avgust: Okrug
Osidž. Adaptirala je tekstove i režirala brojne drame u Dramskom programu Radio Beograda.
Нема коментара:
Постави коментар