KulturniK: Tri lica samoće u Bitef teatru

среда, 31. мај 2017.

Tri lica samoće u Bitef teatru

Predstava Tri lica samoće Željka Jovanovića, u režiji Filipa Markovinovića u Bitef teatru bavi se sudbinom žena izmeštenim sa prvih linije fronta, ali u neprijateljskom okruženju u kojem se snažno manifestuju odjeci rata; detonacije, pucnji i krici stradanja. Autor drame je inspiraciju za ovaj komad pronašao u Stojanci majci Knežopoljci.

Ovaj omnibus od tri priče, upoznaje nas sa životom tri strankinje, koje su samom tom činjenicomu još većoj samoći i dubljoj izolaciji, u sredini koja im nije nikako naklonjena. Njihova usamljenost oblik je ekstremne egzistencije, koji nadilazi ljudski bol i uzdiže se iznad patnje.

Prva priča nas upoznaje sa Milicom, studentkinjom završne godine nemačkog jezika u Gracu, koju već čeka mesto prevodioca u srpskom Ministarstvu spoljnih poslova. No, umesto da se vrati u Beograd, ona odlučuje da se uda za Marija, građevinskog inženjera i da žive u njegovom rodnom Zagrebu. Početkom Velikog rata Marija mobilišu, da projektuje pruge na istoku. Milica ostaje sama, trpi otvorena neprijateljstva okoline, a onda gubi i muža. I kada stignu pobednici, iz njenog naroda, gledaće je sumnjičavo, zbog muža, pripadnika poraženog naroda.

Sledeća priča donosi sudbinu Ukrajinke koja se 1914. godine zatekla u Sremskim Karlovcima. Stigla je u ovaj grad zbog ljubavi pogazivši strogo vaspitanje, kanone i običaje, da bi u tuđini ipak ostala sama. U potrazi za nečim većim surovo biva spuštena na zemlju. Njen život srlja ka neumitnoj propasti, ali je stradanje drugih, u stvari, uvodi u novu priču, bez imena, zanimanja i bez prošlosti… Njena samoća je samoća bez imena.

Zaključna priča otkriva lice Mađarice u Beogradu. Ona radi u salonu za uveseljavanje gospode, kojim defiluju razne vojske i u svakoj se zadesi po jedan oficir koji joj zapadne za oko i postane draži od ostalih. Neprekidno trpi podsmeh i nekoj vrsti torture okoline. A onda se ispostavlja da je spremna da se žrtvuje, da se izloži riziku. Da li će za tu svoju požrtvovanost dobiti dostojno priznanje? Samoća je za nju nešto što kratkotrajno, nešto što će sigurno proći, ali ima i cenu koju treba platiti.

Topla i intimna ispovest o ženskom stradanju, koje ne beleže udžbenici istorije i na čije se grudi ne kači ordenje i medalje za hrabrosti, koje se ne pominju u prigodnim govorima povodom godišnjica bitaka i pobeda i koje neće dobiti biste i čija imena neće poneti ulice.

Dramaturg Miloš Latinović upozorava da kada oružje progovori žene i deca su prvi i najveći gubitnici. I to u svakom ratu, čak i u onom koji nije objavljen. Režiser Filip Markovinović, zadužen i za obradu video-materijala kojim je obogaćena scena, zaključuje da kada se govori o Velikom ratu uglavnom se on vezuje za veliku hrabrost, bitke, stradanja, u Albaniji, na Krfu, proboj Solunskog fronta, ili se razmišljanja usmeravaju ka uzrocime rata, atentatu i političkim okolnostima, dok su tamo negde na margini oni koji su u ratu živeli noseći teško breme na leđima iako nisu neposredno vojevali…

Najaviu predstave možete pogledati ovde.

Filip Markovinović (1976), pozorišni, filmski i tv reditelj, do sada je režirao šesnaest pozorišnih predstava, više kratkih igranih i dokumentarnih filmova, kao i više stotina televizijskih emisija, namenskih filmova, spotova…

Vlasnik Mafin proizvodnje AV proizvoda, aktivan u Kino klubu Novi Sad, Šok zadruzi i Šumskoj patroli u okviru kojih daje svoj doprinos razvoju sveta u pravcu boljitka.

Željko Jovanović