Iluzije u Vuku

Viripaev se ustalio na repertoaru beogradskih pozorišta. Posle Kiseonika (Belef 2005.), Života broj dva (BDP, 2006.) i Pijanih (Atelje 212,  2016.) novi tekst vodećeg predstavnika savremene ruske drame igra se pred beogradskom publikom u Ustanovi kulture Vuk.  Reč je o predstavi Iluzije u režiji Tatjane Mandić Rigonat. Kao polazište iskorišćene su Kornejeve Pozorišne iluzije, jer je pozorištu mesto gde se iluzije stvaraju i razotkrivaju:

"I, ako ste hrabri, u iluziji ovoj,
Pokazaću vama, šta čuh i vidoh,
Šta u životu me snađe. I pred vama.
Oživeće prošlost i bića neka,
ista kao ova, od krvi i mesa."

Psihologija iluziju (lat. illūsio) definiše kao pogrešnu percepciju realnog spoljneg naražaja, a kao sinonim  koristi se reč privid. Druga je definicija više laičke pripode i iluzije shvata kao neobjektivno prosuđivanje stvarnosti nastalo pogrešnom interpretacijom nekih činjenica. Kao sinonim upotrebljava se reč obmana.  

Koji su faktori koji uticu na samoobmanu ?

 

Scena sa dugački stolom svečarski postavljenim po kojem i ispred kojeg su pobacane latice crvenih ruža. Sve asocira na Platonovu Gozbu. Na sceni četvoro glumaca, dve žene i dva muškarca, Margarita, Albert, Sandra i Deni, dva bračna para koja su proživela zajedno i doživela duboku starost. Iza stola ram sa platnom na kojem se  projektuju različite slike (Botičeli, Boš...). 

U XII veku pojam ljubav izdvaja se od seksa

Da li je ljubav iluzija, laž ili nešto što živimo i proživljavamo, osećamo. Kakvu predstavu o ljubavi ima svako od nas? Svesne ili podsvesne. Da li prava ljubav mora biti uzajamna? Glumci se bave ovom problematikom svojim monolozima prilikom kojih ulaze i u role partera, obraćajući se jedni drugima, ali i publici. Da li su ljubavnici iskreni, da li nešto prikrivaju i da li su ostvareni. O tome govore sumirajući svoje živote, ali i otkrivajući prikrivene ili neuzvraćene ljubavi, sumnje i obmane. Sve to prati prigodna muzika, te glumac zapalivši džoint, i spoznavši mekoću života, bukvalno pod nogama publike, korača duž Stairway to Heaven.

Stari Peruanci imali su u svom jeziku šest stotina oblika glagola munai u prevodu voleti ili ljubiti.

Sjajna i nadahnuta gluma, u uslovnoj formi komedije, u pojednim trenucima aktrobatska, na granici bola, da bi mesto ustupila zanesenosti, igri i sanjarenju snažno komunicira sa publikom i postavlja težište na dilemu u čemu je suština života i kako ga treba proživeti, čime mu udahnuti suštinu. 

Igraju: Goran Jevtić, Katarina Marković, Milutin Milošević i Sonja Kolačarić.

Prevod: Novica Antić
Scenografija: Tatjana Mandić Rigonat i Ivana Vasić

Scenski pokret: Anđelija Todorović
Izbor muzike_ Tatjana Mandić Rigonat

Kostim je radila Ivana Vasić, a Anđelija Todorović je koreograf.

Najavu predstave možete pogledati OVDE.

Ivan Viripaev (43), dramski pisac, reditelj, glumac, muzičar, umetnički direktor moskovskog pozorišta Praktika, vodeći je predstavnik savremene ruske drame, autor koji uspešno spaja moralna i metafizička pitanja koja je postavio ruski roman XIX veka (Tolstoj, Dostojevski, Turgenjev…) sa umetničkim postupcima, iskustvom sovjetske pozorišne avangarde.