Posljednji muškarac Muharema Bazdulja u Vulkanu

Predstavljanje najnovijeg romana simpatično-optimističkog erudite Muharema Bazdulja održano je u jedno prohladno decembarsko veče, beše baš četvrtak, pred baksuzni petak. Mesto, ušuškano, knjižara Vulkan u Sremskoj 2. Okupljeno društvo, probrano, netipični društveni uzorak, radoznali ljubitelji lepe reči i suštine. 

Pored autora okupljenima su se obratili sa svojim zapažanjima u vezi knjige: književni prevodilac, pesnik i esejista Vladimir Janković, filmski i knjževni kritičar Miroljub Stojanović i urednica Vulkan izdavaštva Marija Radić. 

 „U svim Muharemovim delima izražena je poetička konstanta“, ističe na početku urednica Marija Radić i zapaža da je romanom narativno-distopijske strukture Posljednji muškarac Muharem Bazdulj potvrdio zbog čega je jedan od najčitanijih pisaca današnjice, a uz to, (n.a.) sasvim neočekivano za današnje vremene, ponudio neosporan kvalitet i lepo upakovani povod za dublja promišljanja i preispitivanja. Recimo, propast porodice koja ja definisana i smatrana za osnovnu ćeliju nekadašnjeg društva. 

„U distopijsku sliku sveta utkani su obrisi stvarnosti, a prisutna je i kritika društva u kojem živimo“, dodala je Marija Radić.

U jednom zamišljenom snoviđenju budućnosti za nekih sedam-osam godina, u Beču, rezervnom položaju balkanskih ratobornih i sluđenih naroda, koračamo imaginarnim, a opet stvarnim svetom (pisac je pišući ovaj roman par meseci boravio u njemu i lutajući njime u pojedine kvartove smeštao svoje likove). 

„Neki od čitalaca su mi rekli da su naročito uživali u tim naoko usputnim bečkim vinjetama.“

Na koji način autor vidi naš svet, najbolje je oslikano u romanu – raznoliko. Priča je za njega glavni oblik spoznaje sveta, naraciju vidi čak i u nesrodnim umetničkim delima (muzici, skulpturama...). Roman sa esejisitčkim poglavljim, a koji se osvrće i na savremene fenomene poput rok muzike u Ekoovom maniru tkanja činjenica od izuzetne važnosti za opštu kulturu u narativnu strukturu događaja, koji se zaista odigravaju, Bazdulj briljantnim stilom, karakterističnim za podnevlje s kojeg dolazi, ubacuje svog čitaoca u paukovu mrežu mogućeg i zastrašujućeg. 

Ili to nije posve strašno? Šta to?  Na ove dileme Bazdalj odgovara: 

„Više nego ikad ranije sa mojim knjigama, desilo mi se ono što se u Holivudu zove „high concept“.“

Zamislite samo svet sasvim sličan našem, no s jednom bitnom razlikom. U takvom svetu više se ne rađaju muška deca. Poput Saramaga, koji je zamislio svet bez smrti, Bazdulj ga kastrirao od sinova, od budućeg priliva testosterona. Uostalom, balkansko bure baruta je prečestim ratovima, desetkovalo mušku populaciju, o čemu svedoče kako statistike, tako i uporedna frenkventnost posete staničnim toaletima. 

A narušeni postulati patrijarhalnog, ostavili su oba pola u nekom čudnom vakumu i međuprostoru nedokučenog, do neke buduće predefinicije ravnoteže. Nesigurne, frustrirane, zatvorene u ljušture i lišene rizične preduzimljivosti.

„U istom trenutku kad sam to pomislio, shvatio sam da imam jako efektan osnovni okvir, no nisam bio siguran imam li tu materijala za roman ili (samo) za kratku priču. Sledeće, želeo  sam da donekle izmestim iz južnoslovenskog i balkanskog konteksta, ali da neke veze ostanu...“

Štafetnu palicu u romanu preuzima doktorka Adamović, koja doživljava najintezivniji šok u svojih pedeset godina. Pisac svoje čitaoca šeta od od Sarajeva do Barselone i od Beča do Filadelfije, u zapletu koji podseća na vrtešku, uz pogled s visine na čaroban krajolik. 

Time se potvrđuje da je umetnosti i kultura, poslednje sklonište za one koji ne žele da učestvuju u sveopštoj nakaradnoj lobotominji, i sama po sebi jedan vid, nepolitičke ideologije eskapizama u svet lepšeg i mogućeg. 

Idealizam?

Narušena ravnoteža uspostavlja se, iznenada, no na savim neočekivan i neprirodan način. 

„Nisam želeo da junjakinju držim u tom stanju kao Kovačević svoju Geogrinu, da joj dete čim se rodi krene u školu u i porodio sam je“, nagoveštava Bazdulj rasplet romana. 

Sumirajući svoje utiske, izlagači su konstatovali da je Bazdulj našao onu pravu meru za svoj roman, po onoj narodnoj-ni premalo ni previše, u nju spretno utkao svoja saznanja kako književna (pamtiš šta pročitaš do tridesete)  tako i iskustvena, postavio za sebe bitne mamce, koji pedantni istraživači treba da prepoznaju, a sve u svrhu građenja fabule. 

Književni prevodilac, pesnik i esejista Vladimir Janković takođe je dao svoj osvrt na roman Posljednji muškarac, koji je među prvima pročitao. 

„Postojana, briljantno izvedena knjiga, sa dobrom temom, jakom izdavačkom kućom Vulkan i autorom zvučnog imena ima sve preduslove da postane veliki hit“, naglašava Janković i dodaje: „Ako se može izreći neka primedba onda je to odsustvo nekog lika sa mračnim pogledom na svet.“

Sa njim se slaže i filmski i književni kritičar Miroljub Stojanović koji smatra da je svaka nova Muharemova knjiga bolja od pethodne. Kao najdragocenije u knjizi Stojanović ističe način na koji se priča stvara i veliki broj žanrova koji se prepliću:

„Priča je koherentna, i svi njeni elementi se povezuju spontano stvarajući jednu fantastičnu slagalicu“, zaključuje Stojanović.

U nastavku, neformalnog razgovora, kojem je prisustvovao i nekadašnji Bazduljev stanodavac i potom prijatelj, Bazdalj priznaje da se prilikom zakupa stana, pre predstavljao kao novinar nego kao pisac:

„Stanodavac je morao da pomisli da sam u stanju da redovno plaćam kiriju. Stoga, novinar sa stalnih prihodima, a ne pisac. Tek sam  se njemu predstavio kao pisac.“

Pored toga što je izvanredan pisac, Muharem Bazdulj je i novinar i prevodilac. Objavio je petnaestak knjiga, najviše romana i zbirki priča. Njegove knjige prevedene su na engleski, nemački, poljski, ukrajinski, bugarski i makedonski jezik, a pojedine priče i eseji na još desetak jezika. Dobitnik je nekoliko književnih i novinarskih nagrada, među kojima su Stanislav Staša Marinković dnevnog lista Danas i Bogdan Tirnanić Udruženja novinara Srbije.