U prepunoj kafeteriji Bukmarker u knjižari Delfi
SKC predstavljena je 10. decembra knjiga „Beograd kroz ključaonice 100
kuća“ Nenada Novaka Stefanovića. Osim autora, na promociji su govorili i
profesor Arhitektonskog fakulteta Zoran Lazović, istoričar Nebojša
Damjanović i urednica u Laguni Jasmina Radojičić. Odlomke je čitao
glumac Milan Caci Mihailović.
U
knjizi „Beograd kroz ključaonice 100 kuća“ Nenad Novak Stefanović,
autor bestselera „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“, vodi nas u
nesvakidašnje razgledanje srpske prestonice. U ovom jedinstvenom vodiču
saznajemo malo poznate činjenice o građevinama pored kojih svakodnevno
prolazimo kao i brojne kuriozitete koji će oplemeniti naš pogled na
grad. Šetnja kroz Beograd postaje nezaboravno iskustvo.
Urednica
knjige Jasmina Radojičić na početku je objasnila zašto ovu knjigu
možemo da nazovemo memoarima beogradskih zgrada.
„Kroz ovu šetnju nismo
samo izneli činjenice u vezi sa beogradskim kućama i zdanjima, već smo
se tokom rada trudili da ispričamo i priče ljudi koji su u tim kućama
živeli i koji su na određeni način dali pečat jednom vremenu. Čini mi se
da je upravo to razlog što su Nenadove knjige, koje se svakako mogu
čitati i kao vodiči, toliko popularne. Jer, kad jednom čujete priče
ljudi koji su utkali svoje živote u te zgrade više na njih nećete
gledati isto.“
Profesor
Arhitektonskog fakulteta Zoran Lazović rekao je da je glavna prednost
ove knjige to što ona nema nikakvih predrasuda.
„Nenad dobro 'hvata'
javne, privatne objekte, zdanja, istorijske spomenike, nasleđe. Ova
knjiga je metafizički, nadrealistički spoj realnosti, nauke, proze,
romansijerskog stila. Ne kažem da je kao kod Kusturice, ali možda je i
bolje. I Nenadov pristup arhitekturi je poseban. Vidi se da je on
zainteresovan za to i da je tom poslu pristupio s ljubavlju. Nenad ima
neimarsku žicu i 'čitao' je sa kuća ono što mi kao profesionalci nismo
videli.“
Istoričar
Nebojša Damjanović slaže se sa profesorom Lazovićem da knjiga „Beograd
kroz ključaonice 100 kuća“ ruši mnoge predrasude.
„Ne treba se uplašiti
obima ove knjige, jer ona je pisana na jedan vešt, valjan način, koji
ume da privuče pažnju, i koliko se prate istorijski i arhitekstonski
stilovi toliko se prate i sudbine ljudi. Čim počnete da je čitate
osetite vrlo ličan, nesputan autorski princip. Recimo, autor na vrlo
originalan način objašnjava zašto je izabrao baš 100 kuća – što je bar
200 porodica, i kaže da 'broj 100 zvuči bogato, sito i ne traži
dodatak'. Knjiga je sočna i veoma zanimljiva, posebno kad pogledate čija
su se sve vrata njemu otvorila.“
Nenad
Novak Stefanović opisao je rad na ovoj knjizi kao uzbudljiv, ali nimalo
jednostavan.
„Prva priča koju sam napisao bila je ona o konaku kneza
Miloša na Topčideru. To je za mene bila jedna obična zgrada u koju su me
još u detinjstvu vodili roditelji. Bila je lepa, ali nisam je shvatao
kako treba sve dok nisam ušao u nju. Fasciniralo me je šta se sve tu
nalazi i kakav je zapravo bio Miloš Obrenović. A neka saznanja datiraju
još iz vremena kad sam išao u Četvrtu gimnaziju na Dedinju. Sa mnom u
razredu je bio sin Titovog baštovana od koga sam saznao da je Jovanka
jednom izbacila Tita iz kuće. U mom svetu to se činilo nemogućim. Ali,
na osnovu te priče sam shvatio da postoji i ženska linija istorije u
Srbiji i da su Srpkinje žene koje su i te kako mogle da dignu glas u
vladarskom domu. Tako sam počeo da se interesujem, da kucam na vrata i
molim da mi se otvore. Stalno me je kopkalo šta se zbiva iza
ključaonica, jer sam mislio da iza njih ipak postoje priče drugačije
nego što mislimo da jesu.“
Нема коментара:
Постави коментар