Kain - jevanđelje po Saramagu

"Nikada neću razumeti stid,
jer jednom, bejah boginja!"

 -u susret Danu ljubavi-

Živimo u vremenima  tržnih centara, šoping molova. Potrošačko društvo nova je globalna religija. I dok su žene uglavnom oduševljene kupovinom, muškarci se se užasavaju ove bludne radnje. Odakle ovakvo ponašanje? U susret Danu zaljubljenih koji slavi zapadna civilizacija svaljujući svoje marketinške težne na jadnog Svetog Valentina, a u potrazi za rešenjem ove enigme osvrnimo se na „prvi greh“ iz „Biblije“.

Boj je Adama stvorio od blata. Ostaje nepoznanice što nije upotrebio neki kvalitetniji materijal, možda neki kompozitni. Od tada pa do sada i ona narodna: "Od blata ćeš ti mene praviti!". Gospod je bio ponosan na svoje čedo i imao bezgranično poverenje u Adama, te mu dade vlast nad celom zemljom. U Bibliji se pod rečju "zemlja" često podrazumeva ne samo naša planeta, već i ceo materijalni i vidljivi svet. Sveti Jovan Zlatoust govori da zapovest "vladajte zemljom" (1. Mojs. 1, 28) predstavlja svedočanstvo o prisnom odnosu boga i njegovog neuspelog projekta. Bog je na svog pulena preneo široka ovlašćenja: besmrtnost, duhovnost, razumnost, osećanje ljubavi.  Da skratimo, nije štedeo, nije cicjašio. Otvorio se, nadao se da ima valjanu robu. Ljudsku jedinku krasila je, u začetku, slobodna volja, mogućnost izbora motiva i potpuna unutrašnja autonomija.

Ali, videvši da mu se čedo smara, bog se sažali i sačini mu Evu, od Adamovog rebra. Do dana današnjeg ostaje misterija, ova božija neočekivana slabost, koja će naškoditi i bogu i Adamu, a zanavek pokvariti, njihov, dotada, idiličan odnos međusobnog poverenja i uvažavanja. Adamu se dopala nova igračka. Batalio je boga i samo se igrao sa Evom. Nije mogao da se zasiti. Da siđe sa trešnje (Bog nije anatemisao ovu voćku!)

Ovaj stvaralački akt boga, ova velika tajna postala je predmet otrovnih podsmeha i šala ljudi lišenih osećanja pobožnosti i dubine mističkog promišljenja. Tu stižemo do ljubavnog terena, do istinske bliskost muškarca i žene, bliskost kroz osećanje ljubavi.  Kao što je rebro blizu čovekovog srca, tako su i muškarac i žena u mističkom smislu bliski jedno drugom. Adam je tražeći svoje odbeglo rebro, zapravo žudeo za Evinim bedrom.

Bog je, dakle, dizajnirao Adama i Evu, smestio ih  u all incusive  hotel u rakošnom vrtu punom jestivog bilja i plodnog drveća. Bili su nagi, ali toga nisu bili svesni i nisu se stideli. Ili su vešto krili tu tajnu pred bogom. Navodno, nije bilo pohotljivih pogleda niti perverznih igrica. Nije bilo pornografskih časopisa i filmova za veliku decu. Ni seksi  aksesoara za nemaštovite. Bar bog nije imao uvida u to. Doduše često je bio odsutan od kuće, a servis bebisiterki nije tada bio dostupan. Niti roditeljski nadzor putem video kamera. Prvi ljudi su imali kreditnu karticu bez limita, a šoping lista im je bila zakinuta za samo jednu stavku; jednu zabranjenu materiju, plod sa drveta saznanja. Dolazimo do situacije da se žedan  čoveka  nalazi na obali reke i ne može da pije vodu iz nje. On bi se sve više i više mučio. I na kraju popustio, poklekao. Tako ljudski! Kako je do toga došlo? E sada sledi deo, za koje će se femiskinje zakačiti, tvrdeći da je sam bog muški šovinista, te je iste porive usadio i nesrećnom Adamu. Naime, bog je Adama, dok još nije mu stvorio družbenicu,  došapnuo:

„Možeš jesti svakog ploda, (ali) plod drveta koje je u središtu raja ne smeš jesti, jer onog dana kad ga budeš jeo zasigurno ćeš umreti.“

Svetitelj Jovan Zlatoust beleži: "Neki kažu: Zašto je Gospod dao takvu zapovest - da se ne jede plod sa drveta, zar nije mogao da da drugu, uzvišeniju?“

A kakvu? Ne čini preljube? Ali, sa kim bi Adam mogao da učini preljubu? Eva je bila neprikosnovena i blagoslovena, nije bilo prostora za poligamiju, za švrljanje. Ne ubij? Ali, koga bi on mogao da ubije? Eva tada nije još mnogo zakerala, tek je trebala da otkači boga, pa bi onda prešla na prevaspitavanje Adama. Ne kradi? Ali, sve je bilo njegovo. Ako se izuzme, što je Evi, svake bogovetne noći, krao srce.

Pronicljivi portugalski nobelovac, Žoze Saramago smatra da ako je već bog hteo da ne jedu sa tog prokletog drveta,  što je to drvo stavio u centar raja, što ga nije ogradio bodljikavom žicom ili metnuo neku tablu upozorenja. Kao da ih je, namerno, vabio, začikivao. Moguće je da Evi nije ni rečeno ništa direktno o  ovoj zabrani, a tu se umešala i  ta sugestivna zmija  (1. Mojsijeva 3:13, preteča današnjih marketinške agancije, oličenje đavola samog) i ona je uporno lobirala kod Eve da se prvi ljubavnici ne obaziru na božija upozorenja, rečima:

„Na dan kada budeš okusila plod drveta koje je u središtu raja biće ti otvorene oči duha.“

Eva je prva posegla za ilegalnom materijom, a potom nagovorila i lakovernog Adama, da joj se pridruži (1. Mojsijeva 3:6, 17). Time ne samo da su se oglušili o božije reči i njegovu izričitu zabranu, već su jedući sa drveta znanja, postali smrtni i preuzeli prokletstvo na svoje potonje potomstvo. Ljut bog je korio vragolastu Evu: 

"S mukom ćeš rađati decu, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvoga, i on će ti biti gospodar". 

Adamu je prezrivo dobacio, u prolazu, ne pogledavši ga: 

"Zemlja da je prokleta zbog tebe... sa znojem lica svoga ćeš jesti hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti ". 

prvom čoveku rajsko drvo je izgledalo kao neki talisman, koji je on hteo da osvoji na silu i da odmah postane vlasnik celog sveta i svog sopstvenog postojanja. Prva dama ga je samo kuražila u toj sumanutoj zamisli. Ljudski rod je i potom pratilo prokletstvo te je prvi sin Adamov ubio svoga brata Avelja. Bog se nije ni okrenuo, ni zakašljao. Koristio je princip štapa i šargarepe te je ljudima obećao da će im poslati spasitelja, kako ne bi pali u večno očajanje. Bog je dakle nedosledan, ali svakako pravičan. Ispostaviće se da je plod jabuke baš baksuzan. Pao je na glavu izvesnom Sir Isaku Njutnu.

Zadržimo se na ovom ključnom, veoma važnom biblijskom događaju, na katastrofalnom padu celog roda ljudskog, koje su predstavljao Eva i Adam, naši praroditelji. Ako se manemo, učenja onog šizmatika Darvina da su nam pretci majmuni. Šestog dana stvaranja kosmosa gospod stvara od zemlje (svi elementi od kojih se sastoji kosmos nalaze se i u ljudskom telu), a zatim je udahnuo u njega dušu, učinio ga je sličnim anđelima. Programirao ga je za uzvišenu misiju, za integraciju sveg vidljivog sveta i njegovo sjedinjenje sa svetom nevidljivim, odnosno, preko čoveka je trebalo da se ostvari oduhotvorenje i preobraženje sveg kosmosa. Ali stvorio je proizvod sa vidljivom falinkom.

Neki od drevnih mistika, poput Filona, pokušavaju da opravdaju onaj prestup Eve i Adama sa jabukom. Ne odričući bukvalni smisao on  slikovito, figuralno  govori: 

"Eva - to su osećanja, Adam - to je razum." 

Osećanje je prevarilo razum. To je ono što nam je od tada zanavek usađeno u genetski kod: to da naša osećanja i strasti zaokupljuju i pokoravaju naš um, činići nas nepopravljivim grešnicima.  Ali, postavlja se onda ključno pitanje: Kako je Adam voleo boga? Razumom ili slepom dečijom ljubavlju? Kako je onda, zaboga, tako lako poklekao pred Evinim Atributima. Da vas podsetim: bejahu to vremena bez šminke i silikona. Mora da je Eva bila naočita djevojka!

Stvar se, dodatno komplikuje, ako poverujemo u trač, da Eva nije bila prvi Adamov izbor. Da je prethodno spavao sa izvesnom nimfomankom, crnom boginjom, Lilit, takođe stvorenom od blata, tačnije od prljavstinu i nečistog taloga, ženom demonom, koja je bila barbar sa Adamom. Njihov odnos je bio sve, samo ne idiličan:

Lilit je bila hladna i njen muž Adam je to negde u sebi znao. Sedeli su zajedno, on ju je krišom posmatrao izrazom blagog strpljenja na licu, izrazom koji bi se pojavio uvek kada bi se suočio sa njenim živčanim napadima, krizama sebičnosti, krivice, zebnje, strahova. Na njeno divljanje odgovarao je stoički: nepokolebljivom dobrodušnošću, blagonaklono i strpljivo. To ju je samo, dodatno, nerviralo, što se manifestovalo u razjarenosti, u besu i prolaženju kroz bure osećanja u kojima nije bilo mesta za sirotog Adama. Možda je to bio znak one napetosti koja između njih nije postojala u čulnom smislu.

Biće da je to bio razlog zašto je ona, nepouzdani izvori tvrde, svojevoljno napustila raj. Nije podlegla ni molbama anđeoske trojke (u sastavu: Sanvi, Sasanvi i Semangelaf)  koju joj je bog poslao, ne bi li je umilostivio i naterao da se vrati napuštenom draganu. Legende je dočaravaju kao izazovnu ženu duge crvene kose s donjim delom tela zmijolikog oblika.Zlobnici dodaju, da je nakon izgnanstva iz raja, Adam još jednom obljubio Lilit (možda posle neke svađe sa Evom) i kao plod tog snošaja nastao je zloduh Sedim.

Vratimo se nama današnjima, U nama boravi  i treća moćna sila - volja. Volja predstavlja energetski deo duše, na izvestan način sama reaktivnost naše duše. Volja se često prikazuje u vidu podmukle,  strasne želje, ali i mržnje i gneva. Ako je Eva metafora za osećanja, a Adam za racio, ko je onda vodonoša volje? Odbegla Lilit možda?

Dolazimo do ključnog pitanja: Zašto je bog isterao Adama iz raja? Da li mu je dao pravo na pravičnu odbranu, propisni žalidbeni rok ili mogućnost opšte amnestije. Što ga nije uzeo za zaštićenog svedoka, a ekspedovao prevrtljivu Evu? Da bi ih kaznio? Da bi poslužili kao primer? Ali kome pobogu?

Zašto bog, kao paradigma svega dobrog, dopušta nedoličnu konkurenciju, oličenu u postojanje pakla? Zašto nije milostiv kao njegov potonji sin, koji je sišao među ljude, kako bi ih zadužio za vjek vjekova, što im ne oprosti bezuslovno i ne primi ponovo sve grešnike u carstvo nebesko, pod svoje skute?  Čemu ta sujeta, potreba za osvetom. Zašto nije iznad toga. To bi bilo tako božanstveno!