Otvaranje izložbe u utorak, 09. februara u 19:00
Izložba traje do 21. februara 2016.
Galerija Doma omladine Beograda
Razmišljanje o društvenoj interakciji kao
opštem, stalno prisutnom aspektu realnosti, sprovodi se spontano,
svakodnevnim posmatranjem i razumevanjem sveta oko sebe. Svaku razmenu
reči, pogleda i gestova u kojoj učestvujemo ili koju opažamo, možemo da
tumačimo kao postupak kojim se prenose informacije, ali i kao korak ka
formiranju specifičnog odnosa između osoba.
Ponekad se, međutim,
nameće potreba da se komunikaciji pristupi sistematično, analitički, sa
ciljem da saznajemo o društvenim odnosima koji se pred nama formiraju. U
tome se možemo voditi i unapred utvrđenim metodama, a podatke možemo
interpretirati na egzaktan način. Traženje tog načina za razumljivo i
pregledno prenošenje, najčešće podrazumeva izvesnu meru
pojednostavljivanja.
Predstavljanje informacija, bilo vizuelno ili verbalno, dovodi do formiranja različitih znaka i otkriva njihovu višeslojnu prirodu. Kao oblik kome je svesno dodeljen određeni smisao, znak nam dozvoljava da ga tumačimo i njime manipulišemo na nesaglediv broj načina, da razumemo sisteme koje gradi sa drugim znacima.
Znak dobija svoj oblik direktnim prenošenjem informacija sa objekta, tako da može da zadrži očigledan ključ za razumevanje. Pored toga, može nastati i posredno, putem metafore ili zahvaljujući podacima iz iskustva koji omogućavaju čitanje znaka. Od samog nastanka semiotike kao nauke, teorije su raslojavale pojam znaka na vrste, po raznim kriterijumima. Između ostalog, delile su ih prema načinu na koji je znak vezan za ono što označava.
Forma rama, čvrstog okvira koji u obrisima sadrži sliku dva sagovornika, pa tako ukazuje na konkretnu situaciju koju smo videli i zabeležili, nastaje direktnim vezivanjem za objekat. Budući da njen oblik predstavlja i posrednu posledicu fizičkog kretanja osoba, ona ima i karakter onoga što se u teorijama znaka često naziva indeksom. I na kraju, njenim ponavljanjem i uvođenjem u odgovarajući kontekst, okruženje koje čine slične forme, stvara se iskustvo kod posmatrača, pa se čak mogu uspostaviti i nove norme koje će omogućiti čitanje na trećem, simboličkom nivou.
Novi znak, ustanovljen sa ciljem da se odnosi istraže vizuelnim putem, prepliće u sebi elemente ove tri vrste značenja. Zbog toga postaje činilac novog sistema u okviru vizuelnog jezika. Prostor koji taj sistem zahvata i određuje, otkriva značaj promenljivosti rastojanja i oblika, a niz slika, niz objekata, postaje svojevrsni transkript dešavanja u vremenu, pri čemu je ključ za razumevanje uvek prostor između figura, samo naizgled prazan. U zavisnosti od toga da li se taj prostor ukazuje u vidu obrisa, odnosno crteža, da li nastaje putem ponavljanja oblika koji ga okružuju, odnosno postupkom oduzimanja, negativnog definisanja, ili je izgrađen i naglašen svetlom – otkrivaju se različiti načini oblikovanja i delovanja znaka. Nagomilavanjem slojeva, njihovim ukrštanjem u zajedničkom prostoru, kako fizičkom, tako i misaonom, stvara se šira, ali i znatno uopštenija slika o mreži društvenih odnosa. Istovremeno, omogućeno je i razumevanje samih postupaka označavanja i čitanja znaka kroz sistem vizuelnih formi – dok njihova pojednostavljena forma nameće poređenje sa složenošću sveta koji prikazuju i preispituju, struktura značenja koje je u njih uvedeno kompleksna je isto koliko i procesi mišljenja i komunikacije koje svakodnevno sprovodimo.
******************************Predstavljanje informacija, bilo vizuelno ili verbalno, dovodi do formiranja različitih znaka i otkriva njihovu višeslojnu prirodu. Kao oblik kome je svesno dodeljen određeni smisao, znak nam dozvoljava da ga tumačimo i njime manipulišemo na nesaglediv broj načina, da razumemo sisteme koje gradi sa drugim znacima.
Znak dobija svoj oblik direktnim prenošenjem informacija sa objekta, tako da može da zadrži očigledan ključ za razumevanje. Pored toga, može nastati i posredno, putem metafore ili zahvaljujući podacima iz iskustva koji omogućavaju čitanje znaka. Od samog nastanka semiotike kao nauke, teorije su raslojavale pojam znaka na vrste, po raznim kriterijumima. Između ostalog, delile su ih prema načinu na koji je znak vezan za ono što označava.
Forma rama, čvrstog okvira koji u obrisima sadrži sliku dva sagovornika, pa tako ukazuje na konkretnu situaciju koju smo videli i zabeležili, nastaje direktnim vezivanjem za objekat. Budući da njen oblik predstavlja i posrednu posledicu fizičkog kretanja osoba, ona ima i karakter onoga što se u teorijama znaka često naziva indeksom. I na kraju, njenim ponavljanjem i uvođenjem u odgovarajući kontekst, okruženje koje čine slične forme, stvara se iskustvo kod posmatrača, pa se čak mogu uspostaviti i nove norme koje će omogućiti čitanje na trećem, simboličkom nivou.
Novi znak, ustanovljen sa ciljem da se odnosi istraže vizuelnim putem, prepliće u sebi elemente ove tri vrste značenja. Zbog toga postaje činilac novog sistema u okviru vizuelnog jezika. Prostor koji taj sistem zahvata i određuje, otkriva značaj promenljivosti rastojanja i oblika, a niz slika, niz objekata, postaje svojevrsni transkript dešavanja u vremenu, pri čemu je ključ za razumevanje uvek prostor između figura, samo naizgled prazan. U zavisnosti od toga da li se taj prostor ukazuje u vidu obrisa, odnosno crteža, da li nastaje putem ponavljanja oblika koji ga okružuju, odnosno postupkom oduzimanja, negativnog definisanja, ili je izgrađen i naglašen svetlom – otkrivaju se različiti načini oblikovanja i delovanja znaka. Nagomilavanjem slojeva, njihovim ukrštanjem u zajedničkom prostoru, kako fizičkom, tako i misaonom, stvara se šira, ali i znatno uopštenija slika o mreži društvenih odnosa. Istovremeno, omogućeno je i razumevanje samih postupaka označavanja i čitanja znaka kroz sistem vizuelnih formi – dok njihova pojednostavljena forma nameće poređenje sa složenošću sveta koji prikazuju i preispituju, struktura značenja koje je u njih uvedeno kompleksna je isto koliko i procesi mišljenja i komunikacije koje svakodnevno sprovodimo.
Dunja Trutin je završila master akademske studije
vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti 2015. godine u klasi profesora
Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića. Trenutno je na doktorskim
studijama na istom fakultetu.
Učestvovala je na koloniji Teratorija šest puta. Od 2009. godine bavi se crtanjem u javnom prostoru, fokusirajući se na posmatranje neformalnih društvenih situacija. Ovo razmišljanje prenela je na medij skulpture i instalacije, gde preispituje saznajne mogućnosti umetnosti u okviru pitanja socijalnih odnosa i komunikacije. Učestvovala je na šest radionica u ciklusu Umetničkih intervencija u galeriji Magacin, gde je zahvaljujući istoričarki umetnosti Biljani Tomić dobila priliku da razvija umetničke projekte kroz neposredno intervenisanje u prostoru.
Učestvovala je na koloniji Teratorija šest puta. Od 2009. godine bavi se crtanjem u javnom prostoru, fokusirajući se na posmatranje neformalnih društvenih situacija. Ovo razmišljanje prenela je na medij skulpture i instalacije, gde preispituje saznajne mogućnosti umetnosti u okviru pitanja socijalnih odnosa i komunikacije. Učestvovala je na šest radionica u ciklusu Umetničkih intervencija u galeriji Magacin, gde je zahvaljujući istoričarki umetnosti Biljani Tomić dobila priliku da razvija umetničke projekte kroz neposredno intervenisanje u prostoru.
******************************
Нема коментара:
Постави коментар