” 2001. godine FEST je prikazao
dva meni jako bitna filma. "Ples u tami" na otvaranju i
"Magnoliju" na zatvaranju. Ta dva filma su bila prelomna da ja počnem
da se bavim režijom. Oni su u meni izazvali onaj poseban trenutak koji čoveku
da smisao, znao sam ko sam i šta želim od života. A to je bilo na FEST-u. Od
tada je bilo još dosta filmova koji su me formirali, na tom istom FEST-u, u
salama Sava centra i DKC-a. 2014. godine završavam snimanje svog prvog
dugometražnog filma "Vlažnost", baš ispred tog Sava centra, i shvatam
da su me Lars Fon Trir i Pol Tomas Anderson posredno i doveli tu. Sad znam da
će moj film otvoriti FEST, da ću ja sa svojom ekipom moći da se poklonim
posetiocima i vernoj publici baš u Sava centru i da odatle započnemo život
našeg filma. Osećaj sreće i zahvalnosti je dublji i kompleksniji nego što može
da se opiše rečima “,kaže Ljuca o svom odnosu prema FEST-u.
Koja je početna tačka, ideja, iz
koje je počela da se gradi priča filma?
Koscenaristkinja Staša Bajac me
je pozvala još pre par godina sa idejom za kratki film. Ispričala mi je tu
priču od deset minuta, što je praktično prvih deset minuta filma, gde žena na
kraju nestaje, a ja sam uveče nastavio da razmišljam o tom mužu koji ostaje,
šta se s njim dešava, i ujutru shvatio da je to priča za dugometražni film. Tih
deset minuta koje je ona tad zamislila su identični sa prvih deset minuta
filma. Onda sam ja nastavio da razmišljam dalje, spojio sa nekom svojom starom
idejom, ali srž je u toj ideji za kratki film.
Kako je učestvovanje na
radionicama u inostranstvu uticalo na razvoj priče i scenarija?
Nama je na radionicama bilo
najbitnije da vidimo šta se razume šta se ne razume, šta je suviše lokalno. Na
Script station radionicu u Berlinu su nas pozvali dok smo imali samo tritment,
dali su nam dve nedelje da napišemo prvu ruku scenarija, tako da smo mi već sa
tom prvom rukom imali glumce sa talent kampusa sa kojima smo vežbali. Odmah sam
imao sugestije za svaki sporedni lik, radio sam sa glumcima iz celog sveta i to
mi je bilo najbitnije. Naš scenario je vođen likovima, zato su nas i izabrali
za rad sa glumcima, zbog bogatih preciznih likova, to je vrsta psihološkog nijansiranja koja nije zastupljena u našem
filmu. Naši filmovi se više bave spoljnim socio-političkim temama pa se preko
toga dolazi do unutrašnjeg stanja lika. Mi smo od toga krenuli i imali vrlo
jasan odnos šta mi govorimo politički, ali politika je u službi priče, a ne
obrnuto. Mislim da su ljudi na to najviše reagovali, na to što je drugačije.
Svi su se oduševili jer nikad ovako nešto nisu dobili iz bivše Jugoslavije, u jednom
momentu su nas zvali sa svih strana, svi su hteli da rade s nama, delovalo je
kao da će to da bude jedna velika koprodukcija. Onda kad su fondovi krenuli da
čitaju scenario, poprilično su bili nesigurni, brinuli su da je prekomplikovano
za prvi film, previše apstraktno, da li ja to mogu rediteljski da izvučem, da
li je isuviše na odnosu i atmosferi a ne na samom zapletu... Tako da smo na
kraju radili sa mnogo manjim budžetom nego što je trebalo. Eto, Holandija je
prva dala pare, pre Srbije, jer naš fond u tom trenutku nije radio dve godine,
možda bi se film i ranije desio da nije bilo te rupe.
U poslednjih nekoliko godina naši
filmovi ostvaruju ozbiljne uspehe na poznatim svetskim festivalima, da li
misliš da će to uticati da se odnos države prema filmu konačno promeni?
Već se menja. Ove godine je veći
budžet, a i konačno imamo upravnika filmskog centra, jako je bitno da postoji
jedna osoba na čelu. Boban Jevtić se stvarno potrudio oko nas, i da nas
predstavi u Berlinu i organizuje sve, da pošalje što više članova ekipe... Po
prvi put se osećam da sarađujem sa tim nečim što se zove država i da se konačno
nazire neka struktura. Ono što i dalje nedostaje je novac.
Rekao si u jednom momentu da si
se plašio kako će se film razumeti van Srbije, šta je to što misliš da je
lokalno u filmu a šta je univerzalno?
Klasni odnosi, porodica, odnos
prema tradiciji, to je nešto naše. Bilo je zanimljivo kad smo radili na
radionici sa glumcima, svi su pročitali scenario i onda smo ih pitali šta je za
njih osnovna tema filma. Indus kaže to je film o porodici i porodičnim
vrednostima, Austrijanka kaže da je o klasnoj segregaciji, Belgijanke kažu da
je egzistencijalistički film, Amerikanac kaže da je o bračnim problemima. Sve
to jeste ovaj film, ali je zanimljivo kako kontekst iz koga neko dolazi utiče
na doživljaj filma. Film Razvod na primer je usko koncentrisan na Iran i
njihova pravila koja niko ne razume, ali nije ni bitno da se razume jer su
likovi toliko precizni, slojeviti i konkretni, da time postaju univerzalni. Što
je preciznije, to više postaje univerzalnije, opšte teme vuku u neku opštost,
nezanimljivost. Znači što je to više Beograd, više je i Berlin i Brisel i
Njujork... Zanimljivo je da su ljudi iz Južne Amerike vrlo snažno reagovali,
producenti iz Brazila su nam rekli kako film deluje kao da može da se dešava u
Sao Paolu. Te lokalne stvari su izgleda obrnule krug i postale univerzalne.
Kako misliš da će publika u
Srbiji reagovati na film?
Ja stojim iza filma sto posto, to
je ono što sam hteo da napravim. Zanimaju me i loše stvari koje će neko da
kaže, nisam nesiguran ni oko čega pa da to može da me povredi, jedva čekam da
film krene po bioskopima i da čujem reakcije. Ovo je vrlo naše, i neke stvari
koje su naša svakodnevnica nikad ne vidimo na filmu. Zanima me i ta igra sa
žanrom, ima neki zaplet koji je kao triler, a ustvari je potpuno psihološka
drama, baš me zanima kako će ljudi reagovati na to.
Da li je bilo nekih dilema i
problema tokom snimanja?
Bilo je nekog nepoverenja da je
prekopleksno za prvi film, previše likova, previše lokacija, to će da se
raspline, neće imati nit, izgubiće se tenzija, da li može da se izvede da
vizuelno izgleda kako želite s malim budžetom... Jedan naš prijatelj producent
je rekao da nam niko neće verovati koliko je koštao film, misliće svi da lažemo
da je koštao tako malo. Pohvalno je da smo uspeli da prenebregnemo budžetska
ograničenja i da film izgleda baš onako kako smo hteli. Jedino je možda bilo
dilema oko kraja.
Kraj je poprilično otvoren...
Tako sam i hteo, kraj koji je
neka vrsta ogledala u koje svako može da upiše nešto svoje i da ga baš to
isprovocira. Daglas Sirk ima te specifične krajeve, lažne hepi endove, gde sve
deluje kao da se rešilo, ali osećamo da nešto nije u redu. Negde sam ka tome
išao, nisam hteo patos, hteo sam da se kraj emotivno spusti, gotovo da se
ohladi, da bi izazvao emotivnu reakciju, da ljudi ne bi stavili tačku kad se
film završi nego da nastavi da živi u gledaocima.
Miloša Timotijevića obično viđamo
u tipskim ulogama, uglavnom vojnika, kako si se odlučio baš da njemu poveriš
glavnu ulogu?
Ja sam već tri kratka filma radio
sa njim, on je glumac koga poznajem kao svoj dlan, sa kojim uživam da radim i
koji je ovde potpuno neiskorišćen. Meni je baš ta njegova fizikalnost
zanimljiva, kao neka maska jedne suptilne, kompleksne i emotivne osobe. Kad
neko napravi neki mali proboj, neko na primer da šansu mladoj glumici da glumi
ludu narkomanku žrtvu silovanja, ona će do kraja karijere da glumi takve uloge.
Koliko je Miri Karanović, jednoj od naših najboljih glumica koja je toliko
radila, trebalo da pobegne od Petrije i takvih uloga...
Kakav je bio rad sa glumcima,
koliko su oni razvijali svoje uloge?
Mesec dana pre snimanja smo
krenuli sa probama, kostimske probe su mi bile jako bitne, vežbali smo kako
hodaju, ko su ti ljudi... To je jako bitno, kako oni hodaju, film je to, telo u
pokretu. Sam scenario nismo toliko radili, nego likove i kontekste, kako
pričaju, koja je gestikulacija, improvizovali smo, sam scenario se radi tek u
procesu snimanja. Više volim prve dublove, većina najkomplikovanijih i
najeksplozivnijih glumačkih scena su prvi dublovi, jer je toliko već urađeno na
probama da u trenutku kad počne da se snima glumci mogu da se puste i budu
autentični.
Dijalozi su vrlo prirodni, je li
tu bilo improvizacije?
To je Stašina zasluga, ona piše
jako dobre replike. Nas dvoje kad pišemo mi odigramo scene, zamišljamo
konkretne ljude koje znamo i pišemo iz njih. Dijalog je skoro isti kao u
scenariju, vrlo malo je dodavano. Staša i ja smo najbolji drugari iz gimnazije
i volim s njom da radim, da imam drugu vizuru, dva različita oka su pametnija
kao i dva uha. Ja verujem u scenariste, ne bih imao problem ni da dobijem tuđ
scenario da radim, ljudi misle da to onda nije autorski film, ali to je
glupost.
Neke filmove je bolje gledati kod
kuće u kamernoj atmosferi, a neke u bioskopu sa drugim ljudima. Kako je
najbolje gledati tvoj film?
Mislim kolektivno, ovo je film da
se gleda u društvu. Ja na Vlažnost gledam kao na neku vrstu roud muvija u
Beogradu i mislim da je to bolje gledati u masi. Ljudi se smeju na
najrazličitije stvari, na primer na neke privatne fore na koje se drugi ne bi
smejali, meni je to uzbudljivo. Mislim da je drugi i treći put bolje gledati
kod kuće, volim filmove koji su za više gledanja a ne za jedno. Ja sam pravio
film za bioskope i mislim da ovo nije neka vrsta umetničkog zatvorenog filma za
mali broj gledalaca, nismo ga tako ni pravili, a ni po dosadašnjim reakcijama
ga drugi tako ne doživljavaju. Uglavnom su ljudi govorili da je ovo arthaus,
ali bioskopski.
Ko je publika ovog filma? Kome se
obraćaš?
Ne razumem te marketinške
termine, koja je ciljna grupa... Svako koga zanima ta tema je moja publika.
Mislim da će se najviše povezati neki ljudi te generacije koja je počela zrele
živote posle petog oktobra, ali opet, ima dosta stvari koje su uzbudljive kad
nisi deo te generacije pa posmatraš sa strane. To nije moja generacija ali ja
sam o njima napravio film, zato mi je teško da odgovorim na ovo. Svako zna ove
ljude na neki način, ipak je to Beograd danas, Srbija danas. Ili si ti neko ko
se identifikuje, ili je to neko koga znaš, tvoj komšija, vidiš te ljude sa svog
prozora. Film je voajerizam, to je ono što je najzanimljivije, kad nešto ne
znaš da se potpuno pustiš u to. Ako je lik živ, precizan, konkretan, sasvim
možeš da se poistovetiš, da nađeš neku vezu.
Premijera se tek očekuje ali
održao si jednu projekciju za prijatelje i saradnike, kakve su bile prve
reakcije na film?
Bilo je dosta očekivanja, i
mislim da su ljudi srećni što su im se ispunila ta očekivanja. Bilo je
emotivno, euforično, i posebno mi je značila reakcija mog profesora Šijana.
Neki ljudi su bili zatečeni, nisu hteli ni da pričaju, a vidim da su bili
emotivno potrešeni.
Kakav je dalji život filma?
Imamo dosta ponuda, festivalski
život mu je zagarantovan, ali rekao bih i bioskopski. Sad će sve da krene na Berlinalu, koji je
pored Kana i Venecije jedan od najvažnijih festivala gde dolaze i selektori
drugih festivala, pa ćemo da vidimo.
Нема коментара:
Постави коментар