U prvom
redu, čestitamo uspešan početak festivalskog života „Dobre žene“. Da li ste
razmišljali o tako važnom festivalu kao što je Sandens kada ste započinjali
svoju prvu filmsku režiju?
Nisam ništa ni slično
zamišljala. Nisam ni razmišljala o festivalima. Tada mi je bio dalek i
neizvestan i sam završetak filma. Svaki dan sam mislila, samo da danas bude sve
kako treba. I tako dan po dan, završili smo snimanje.
Sa kakvim
osećanjem očekujete domaću premijeru, u takmičarskom programu Festa?
Sa uzbuđenjem i tremom.
Iako smo sjajno primljeni u Sandensu, ipak mi je reakcija publike u Srbiji
najvažnija.
Kakvo Vam je
iskustvo donela režija? Da li je tokom procesa rada bilo sve onako kako ste
želeli ili ste možda ponekad pomišljali – šta mi je ovo trebalo?
Mislila sam da će biti
mnogo teže. Ali, imala sam odlične saradnike. Svi su dali najbolje od sebe i
ponosna sam što su mi ukazali toliko poverenja. U svakom trenutku sam osećala
podršku i to je učinilo da se osećam sigurno i zaštićeno. Ja sam se, sa svoje
strane, veoma dobro pripremila i tačno sam znala šta želim.
Kako sada,
sa druge strane kamere, ocenjujete materijalne i organizacione uslove rada u
srpskoj kinematografiji?
Koliko ja znam, uslovi
snimanja su manje više svuda slični, u regionu, ali i šire, pogotovo kada se
radi o art filmovima. Ono što je nama
potrebno jeste redovno raspisivanje konkursa i stalni izvori finansiranja.
Potrebno je da se tačno znaju kriterijumi za kvalitet, da se podrže uspešni i
da se uvek da šansa novim autorima.
Kao glumica
svaki put nas ponovo zadivite sposobnošću da kreirate potpuno autentičan lik.
Kada glavna junakinja Milena pusti video kasetu sa užasnom scenom sa ratišta,
na njenom licu se smenjuje čitav spektar emocija, a mi ne vidimo glumicu na
ekranu nego pravu, živu ženu u intimno dramatičnoj situaciji. Kako to
postižete?
Nikada ne razmišljam o
rezultatu. Uvek se pustim, dozvolim sebi da me preplavi emocija, da iznutra
doživim i reagujem na ono što mi se dešava. Trudim se da što manje
"glumim".
Šta Vam je
bio glavni poriv da napišete ovu naizgled običnu, a u suštini duboku i značajnu
priču?
Želela sam da
predstavim priču iz ugla jedne žene. Njen život se razlikuje od mog, ona i ja
smo različite, ali ipak negde duboko, sakriveno ispod mnogo slojeva života, ona
i ja imamo istu dušu. I o toj duši je ovaj film.
Milena u jednom
trenutku pita supruga: „Sve će se to nekako rešiti, jel’ da?“. Da li je ta nada
- vrlina ili mana običnog čoveka u ovim teškim vremenima?
Da, mi se svi nadamo i
zavaravamo da će jednog dana, na neki vošeban način nestati naše nevolje i
problemi. To je ljudska vrlina i način da se preživi, zaboraviti, ne misliti,
skloniti u stranu. Ali, život nas neumoljivo podseća na dugove. I plaćamo ili
mi ili naši potomci.
Preporuka
lekara Mileni – da tumor treba ukloniti što ranije i to radikalno, svakako
deluje simbolično. Da li biste to prokomentarisali?
To je surovo i to je
istina. Ako želite da živite. Druga mogućnost je smrt. Simbolična i prava.
Svejedno.
Simbolične
su i reči sveštenika da se izgubljena duša ničim ne može platiti. Milena je
svoju dušu sačuvala, podnoseći ogromnu ličnu žrtvu. Koliko su ljudi danas i
ovde spremni da se odreknu nečega ili nekoga da bi spasli dušu?
Ne znam. Teško je.
Današnje vreme stavlja pred ljude velika iskušenja. Potrebno je mnogo
unutrašnje snage da bi danas postao i ostao ljudsko biće. Ljudi su naterani da
se bore za goli opstanak i tada ni jedna cena nije prevelika. Čak i kada treba
prodati dušu da bi preživeo.
Kako su na
„Dobru ženu“ reagovali inostrani gledaoci, a šta očekujete od domaće publike?
Imali smo divne i
uzbudljive reakcije na film na festivalima u Americi i Švedskoj. Pred domaćom
publikom očekujem isto.
Projekcije
filma Dobra žena na 44. FEST-u :
01. Mar |
19:00 | 350 din | Sava centar
02. Mar |
11:00 | 250 din | Sava centar
Нема коментара:
Постави коментар