KulturniK: Дух који хода (Прометејев пут)

петак, 19. фебруар 2016.

Дух који хода (Прометејев пут)

„Решење нам је пред носом, али га не видимо.“

„Какво решење?“

„Решење за ово срање.“

„Мислите на ово наше срање или на ово наше, наше срање?”

Ништа мање нисам очекивао од творца „Маму му јебем ко је први почео”, „Балкан није мртав”, „Дракула”, „Друга страна”, „Празан град”. Нова драма Дејана Дуковског „Дух који хода-Прометејев пут” гостовала је 13. фебруара на даскама ЈДП-а. Реч је о копродукцији Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе. Представу је режирао Александар Поповски, још једно од значајнијих имена позоришног живота на овим просторима. За текст Дуковског одлучио се из потребе да „себи објасни како један индивидуалац може да фукционише у свету који смо створили последњих петнаест година”.

Бејаше то прави театарски празник, драмски ватромет. Сто минута правог театра. Одмах сам, након одгледане представе, импулсивно, али без накнадног кајања, поставио ФБ статус да сам одгледао најбољу представу у 2016. години. Заиста, после ове представе, стандарди на лествици квалитета подигнути су у небеса и требаће доста труда и талента да се прескоче. Комплексно, рафинирано, експлозивно (не само у буквалном смислу, него и у говору, речима, алузијама и сценским покретима) вишеслојно к'о у Библији, суштински испуњено и филозофски поткрепљено. Једноставно, сјајно! Имали смо изузетну прилику да видимо још један сјајан комад који поставља праву дијагнозу садашњег времена, покреће права питања, хируршки прецизно лоцира проблеме и не зазире да се са њима суочи и обрачуна.

Бити или убити, питање је сад?

Пратимо судбину малог човека, Александар Мара, шекспиролога и хипнотизера, безличног човека са хиљаду лица. Човека, чији је посао у ова вучија времена апсолутно непрофитабилан (непотребан?). Нашао се у позицији да му избијају столицу на којој стоји. Омча је већ стегнута око његовог врата. Помирити се са судбином или се супроставити? Шта може јединка против система? Човек заводљивог презимена, нови Спаситељ, у којег су загледане масе потлачених и обесправљених.

Да ли је он јебени Суперхерој? Има ли икакве наде? Има ли, уопште, смисла борити се? Зашто се деца подсмевају својим родитељима? Шта доноси Маретов ирационални поход против корумпираног система? Да ли је то напросто донкихотовска мисија. Одговоре на ова питања покреће ова сјајна драма, комад са певањем и пуцањем, мешавина „ Хамлета“, Гримових „Три прасета“ и хипи мјузикла „Коса“ уз Мајкла Мура као шлага на торту. „Капитализам, једна љубавна прича“.

„Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: "Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан". И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу“

Дуковски је осавременио Хамлета, сметеног и колебљивог данског краљевића са пријавом боравишта у замку Елзинор и сместио га у ноћ препуну звезда, која је, испоставља се, празнична. Слави се Свети Никола. Да ли шупља лобања припада банкару, курви или адвокату? Изненада и ниоткуда, појављује се утеривач дугова из банкарских кругова, човек саосећајан и тананих осећања, неадекватних занимању које обавља. Он Марета отворено позива на побуну, на револуцију. Има ли шансе да се лихвар убије ако, евентуално, има грижу савести? Самилост?

Има ли наде за све нас?

Пијани поп склон материјализму, старлета која тражи истинску љубав, мафијаши, дужници и повериоци. Систем је пирамидалан. Његову базу чини стадо оваца. Вук је на врху. Вуку је дато да чува овце. Вук остаје вук, чак иако не поједе овце. Ако си овца изгледи да преживиш су ти слабији. Вук их обмањује и ласка им. Уљиљкује их. Прича им шарене лажи. Улива им лажну сигурност, а спрема се да их закоље. Длаку мења, али ћуд никада. Остаје вук. А овце к'о овце и кад се нека побуни, остале је скењају. Из страха. Ми о вуку, а вук на врата. А и када би овца убила вука, да ли би се она тада само огрнула његовим крзном и постала нови вук? Има ли излаза из овог мрачног лавиринта? Homo homini lupus est. Човек је човеку вук. Може ли и вук да буде сит и стадо оваца на броју?

Дуковски се не либи да са нама подели чињеницу да је цео свет отишао у курац. Нешто је трула у свету око нас, а можда и у нама самима! Отворено износи жал и носталгију за неким, лепшим временима и бес због безнађа у којем смо сад. И ту се не зауставља. Тражи кривца. Хоће да му наплати за све. Са каматом. Затезном. Има ли правде у овим нашим пролазним животима. Има ли места за љубав, веру и наду? Куцају ли извршитељи и на наша врата?

Боље један дан вука, него сто година овце. (Бенито Мусолини)

Мара креће у рат сам против свих. Његово главно оружје је хипнотичка моћ убеђивања, подхрањена коначн средством - убијањем. Крваво гази све пред собом, по лешевимна, у потрази за бољим и праведнијим сутра, ходајући путем ослобођења. Свог а можда и свачијег, општег. Ко је заправо Мара? Херој? Или је само обичан убица? Обичан човек који је попиздео и узео ствар у своје руке. Полудео или прогледао? Субверзивна представа која отворено позива на побуну. Зашто онда, Маре одбија помоћ вољеног бића, верне Офелије, оличене у телу жене, симболичног имена Марија.

Чини ми се вековима,

Вук са овцом нешто има

Кад је види како пасе

Вук напросто не зна за се

Овца кад му види очи

Ни да бекне ни да скочи

Овца не сме да се брани

Вук се њеним страхом храни

(Вук и овца, Љубомир Ршмовић)

Маре, на почетку Дух који хода, креће на мукотрпни Прометејев пут. Попут митског Прометеја, заштитника човечанства, које је за њих украо ватру и зато је сурово кажњен и прикован на Кавказ, где му орао свакога дана кљуца утробу. Ослободио га је Херакло. Маре не полаже наде у митска бића, не чека да буде спасен, већ узима правду у своје руке.

Лик Прометеја је један од најснажнијих ликова грчке митологије, који представља оличење храбрости, поноса и пркоса, велике човекољубивости и тежње за слободом. Његов лик је, још и данас, симбол борбе за напредак и срећу човеченства, па није ни чудо што је Прометеј био вековна инспирација песника, мислилаца и сликара, од Хесиода, Есхила, Гетеа, Бајрона, Рубенса... Да ли смо на правом путу? Да ли је то пут Прометеја неизоставно? Да ли присуствујемо свеопштем стриптизу, попут Жозефининог? Потпуном урушавању свих вредности. Испоставља се да је такав стриптиз препун гламура, шљокица и сјаја лажан и неоптпун, а да ће се истински оголити Маретова верна Марија, његова друга страна, негова симболична свест и савест.

Бојимо се страха. Када њега нема, коначно смо слободни! Вукови се њиме храни...

„Дух који хода“ је утопијска мелодрама о могућем Хамлету који уместо да размишља, делује. Уместо да сумња, он одлучује да убије све који му стоје на путу и очисти овај свет од неправде. Неко мора то да почисти. Као и свој узор, дански племић, и Мара се брани од злочина, а онда подлегне и не може више да се заустави. Постаје машина за убијање. С једним јединим циљем; разобличити неправду и зло, угледати коначно светло на крају тунела. Да заустави вука и спречи га да му одува целу кућицу. Мара је, показаће се, слика и прилика света корумпираних моћника и тирана.

Да ли ће свет постати боље место када побијемо све вукове? Да ли је то, уопште, изводљиво? Да ли ако убијемо злотворе, да ли смо онда спасиоци или и даље само обичне убице?

„Луд као ветар и ко море кад се

Сударе о превласт! У наступу лудом

Чу да се нешто миче за завесом

Истрже свој мач и викну: „Гле пацов!“

( Хамлет, Вилијам Шекспир)

За лего сценографија примерену радњи и у њеној служби заслужна је Таџисер Севинћ и Саша Сенковић. Посебно је ефектна у сцени домино ефекта. Сјајна музика Барише Манисе.

Вуче вуче бубо лења
Шта ће рећи поколења
Водио си живот буран
Па остао некултуран

Уста су му снажна
Душа му је друмска
Обећања лажна
А ћуд му је шумска

Увек оштро режи
Увек будан лежи
Чак и када бежи
Ка зверствима тежи

(Вуче, вуче бубо лења, Љубомир Ршмовић)

„Када ме неко пита одакле сам, најлакше ми је да кажем да сам из позоришта“, рекао је у једном интервјуу пре неколико година Дејан Дуковски, човек са европском адресом, каријером и репутацијом. Рођен је у Скопљу 1969. године. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Скопљу, код професора Горана Стефановског. Радио као драматург на Телевизији Македонија, а 1993. постаје асистент на ФДУ (Одељење за филм и телевизијски сценарио). Годину 1994. проводи у Америци, где је стипендиста програма „ArtsLink“. Од 1998. је професор на Факултету драмских уметности. Његов први драмски текст: „Балканска“, изведен је 1987. на сцени Народног позоришта у Штипу, драма „Балкански вампир“ отворила је 1989. фестивал Млад отворен театар у Скопљу. Године 1991. драма „Балкан није мртав“ била је 1993. премијерно изведена у Битољу, а потом учествовала на Битефу. Драма „Маму му јебем ко је први почео“, премијерно изведена у Македонском народном театру у Скопљу 1997, исте године освојила је Гран при Битефа, успешно изведена на Бонском бијеналу и отворила је фестивал MESS у Сарајеву, 1998. Драмски текст „Буре барута“ , написан 1995/96. преведен је на немачки, енглески, пољски, српски, хрватски, холандски, шведски, мађарски, руски и објављен у бројним часописима у Македонији и иностранству.

Александар Поповски је филмски и позоришни редитељ рођен у Скопљу 1969. године. Дипломирао је на Универзитету „Св. Кирил и Методије“ у Скопљу. Његови професори су били Слободан Унковски и Столе Попов. Редитељски деби имао је 1992, представом по тексту Дејана Дуковског „Џин и седам патуљака“, у Градском театру у Скопљу.