„Ja nisam ostavljena od strane muža,
ja sam ta koja je muža ostavila.”
ovim rečima Nataše Tapušković u ulozi Nore Helmer započela je predstava „Šta se dogodilo nakon što je Nora ispalila
muža ili Stubovi društva”, kontraverzne austrijske nobelovke Elfride Jelinek. Ova drame, nastala
1977. godine, je svojevrsni nastavak „Lutkine kuće” (kritika položaja žene u
društvu)) i „Stubova društva“ (kritika
bezočnosti građanskog društva) Henrika Ibsena. Kao što vam je verovatno poznato
norveški dramski pisac Henrik Ibsen (1828 — 1906) u svojim delima je analizirao moralne
nedostatke savremenog društva, sve dok ga serija snažnih moždanih udara nije
eliminisala iz javnog života. Đavo ima svoje strategije...
No, šta se, dođavola, dešava kada
Nora napusti muža i slatku decu? Glavna
opsesivna tema celokupnog dela Elfride Jelinek je potiskivanje. Da li njen
egoistički postupak treba odmah i bezuslovno osuditi? Ima li ona pravo na ličnu
sreću bez obzira na sve? Dakle, ovde imamo posla sa komadom koji se
bavi ženskim pravima. Nora iskače iz kalupa alpskog idealizma, iz ustaljenog
sistema normi, u kojem su žene umiljate i poslušne, livade zelene, na njima
pasu krave, a mužjaci jodluju i tu i tamo sruče neko pivo. Nora odbija licemerje po cenu prezira i odbacuje neke od ključnih vrednosti građanskog društva (kao što
su brak i većinska volja). Ona beži od trivijalnosti koju društvena sredina
glorifikuje i uzdiže na pijedastal poželjnog. Ne haje za profana osećanja i
idilu porodičnog života. Da li je Nora igračka, roba ili subjekt? Da li su sve žene, pa čak i muškarci roba? Da li industralizacija jede
ljudsko meso i šta su mašine - sredstvo ili...
Zašto dolazak sumraka označava kraj radnog vremena? Šta donosi svetlucavi i
šljašteći svet kapitalizma? Ima li Nora pravo na samospoznaju i samoostvarenjem,
ili će morati da prihvati sudbinu koju joj je odredilo kalup okoline? Kakve su
joj šanse u borbi sa erektivnim kapitalom, sladunjavim zamkama
socijaldemokratije i pomuklim bubnjevima što se čuju u daljini? Sme li se
prekršiti sveto trojstvo, trojni pakt? Da se napusti porodično gnezdo, napravi
otklon od fabričke sloge i padne u zagrljaj bogatom i oholom moćniku?
Zašto se zatvaraju fabrike i zašto se ruše
socijalni stanovi? Da li se stanovi ruše da bi tuda protutnjala pruga koja će
ih odvesti na zaluženi odmor, ali od čega, ako i kada izgube posao? Nije li
Nora moderna Lilit, a Eva, druga strana istog novčića, prihvatljivija varijanta
za čovečanstvo? Da li samo dizalica može pomoći da se čovek izdigne ili ćemo
skončati na pokretnoj, industrijskoj traci?
Pa će naš leš odneti fabrički transporter (viljuškar). Ne svedoče li o aktuelnosti ovog dela, stradanja radnika u H&M pogonima u Bangladešu? Kada se u aprilu 2013. godine čitava fabrika obrušila i kada je poginulo više od 1.100 i ranjeno preko 2.400 osoba. Koji su, usput, radili za tričavih 40 evra mesečno.
Pa će naš leš odneti fabrički transporter (viljuškar). Ne svedoče li o aktuelnosti ovog dela, stradanja radnika u H&M pogonima u Bangladešu? Kada se u aprilu 2013. godine čitava fabrika obrušila i kada je poginulo više od 1.100 i ranjeno preko 2.400 osoba. Koji su, usput, radili za tričavih 40 evra mesečno.
Priča o Nori Helmer i nesalomivim
"stubovima", u brehtovskoj atmosferi razotkriva lice i naličje
kapitala kao mehanizma razvoja i uništenja društva i pojedinca. U samo središte
svog interesovanja Elfride Jelinek stavlja
korupciju i finansijske skandale. Da li će nam progres doći glave? Čovek je
beznadežno mala, tužna i smešna figura u takvom svetu. Dramaturg predstave,
Periša Perišić, podseća da je cinična ironija jedna od ključnih odlika
stvaralaštva austrijske književnice. A kada je promišljao kako da Noru
lokalizuje i nakalemu na srpske korene, pozvao se na tradiciju teatra apsurda.
No, vratimo se samoj drami. Ako
uzmimo čisto zanatsku stranu, u skadu sa idejama autorke drama se igra kao
odklon od metode Stanislavskog. Glumci su na distanci od lika i ne unose se u
njega, nego ga publici samo predstavaljaju (sa dozom ironije). Ne poniru u sebe
u potrazi za traženom emocijom, kako bi
je reciklirali na sceni. Ima tu i Froida i SM igrica i krilatice nalik na one
iz „Alan Forda“, ali odzvanjaju i citati Hitlera i Musolinija. I kapital i žene
imaju poriv da se razmnožavaju (zar ne i mužjaci?), ali kako da zadrže lepotu?
Nora se na sceni transformiše od pobunjene, probuđene žene do seksi igračke.
Da li je žensko telo objekat ili
simbol moći? I ako je roba, da li je to prolazan kapital? Koji treba
amortizovati i na kraju otpisati. Nije li Norin zavodljiv tarantela ples igra
po muškom diktatu ili transformacija njene publike u njene poslušne pione i
marionete. Nije li se ona malo odveć zanela? Ima li ovde ikakvog nagoveštaja
suptilnosti Andrićeve Aske i vuka? Nije li taj ples lekovita terapija? Lek protiv
svakolikih otrova?
Crpe li muškarci moć iz položaja,
gaća ili iz bogatstva? Tamo gde je kapital, gde je moć, gde su interesi, tu je
uvek plodno tlo za klijanje fašizma. Da li je Nora, paradoksalno, od samog
početka istrumentalizovana od strane muža u cilju realizacije njegovih planova
ili je u njima aktivni saučesnik?
Ispostavlja se da ovdašnja inscenacija
Nore, dosledna orginalu, nikako nije puka žrtva, već naprotiv, saučesnik u
zločinu. Svesni ili nesvesni nebitno, bilo kroz ponavljanje greške od kojih beži, bilo zbog osionosti
kojom se izdiže od sebi sličnih. Moć i raskoš, privlače je, kao što svetlost
privlači noćne leptire. Ne može da odoli, mora da se prepusti. Jebiga!
Scenografija kompozitna,
funkcionalna. Lokalizacija globalnog problema smeštena je u perionici gde se
pere veš (tri radnice peru veš u crvenoj, plavoj i beloj boji). Ćetković
solidan u ulozi paćenika. Nora-koketna sa rezervom, razigrana da bi na kraju klonula
u razočaranje, kao posledicu izneverenih nadanja. Lečić ohol i tetralan, mačo u
karate katama uprkos spa looku (suprotnost Norinom tarantela plesu), a
Cvetković maestralan u ulozi političkog parazita. Branka Petrić na sceni kao da
doživljava novu mladost.
Jugoslovensko dramsko pozorište, u saradnji s Istraživačkim centrom Jelinek i podršku Austrijskog kulturnog foruma u Beogradu, posle odgledane predstave
održalo je tribinu na Sceni Studio JDP 17. februara u 20.30 časova, a s ciljem da
se na neposredan način domaća javnost upozna s imenom i delom nobelovke i jedne
od najvećih spisateljica današnjice- Elfride Jelinek. U tom cilju Jugoslovensko
dramsko pozorište objavljuje i dramu Elfride Jelinek u ediciji Ars Dramatica
Nova.
U razgovoru s publikom
učestvovali su poznavaoci dela Elfride Jelinek: univerzitetski profesor dr Hilde Hajder, mr Verena Humer (Platforma
za istraživanje dela Elfride Jelinek: tekst – kontekst – recepcija, pri
Univerzitetu u Beču); dr Jelena Kostić
Tomović, Bojana Denić (prevodioci); Snežana
Trišić (rediteljka) i Periša Perišić
(dramaturg), a moderator razgovora je bila mr
Jelena Kovačević.
Elfride Jelinek (20.
oktobra 1946) rođena je
u Štajerskoj, u braku češkog Jevrejina i Bečlijke. Na bečkom Konzervatorijumu
završila je studije muzike, a potom i
pozorišnu umetnost i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Beču. Jedno
vreme bila je član Komunističke partije Austrije. Živi u Beču i Minhenu. Iz
njenog pera izašle su "Ljubavnice", "Isključeni",
"Pijanistkinja", po kojoj je
2001. Mišel Hanek snimio film sa Izabel Iper u glavnoj ulozi. Njeni
komadi "Burgteatar" i "Odmorište" u vreme kad su pisani i
premijerno izvođeni izazvali su političke skandale, a roman "Želja"
dobio je status "ženskog pornića". Nobelovu nagradu za književnost
dobila je 2004, kad je u Austriji osnovan Centar za istraživaje njenog dela .
Pati od socijalne fobije - retko se pojavlje u javnosti, ali zato preko TV drži
korak sa događajima u svetu, pogotovo kad je reč o položaju žena. Izvođenja
svojih dela često prati preko video linka
i komentariše ih sa umetnicima.
Sa trinaest godina upisala se na
Bečki konzervatorijum, gde je studirala orgulje, klavir, blok-flautu i
kompoziciju. Paralelno s konzervatorijumom Elfride Jelinek pohađa srednju
školu, tj. realnu gimnaziju.
Elfrida Jelinek i njeno delo su jamačno autentični. Razgovor je pre svega bio usmeren na zamke i izazove koje njeno delo predstavlja za prevodioce, pozorišne umetnike i publiku, kao i na transmedijalni aspekt, teme roda, politike...
Autorka Elfride Jelinek je beskompromisna kritičarka društva, a njena
dela često revolucionarna i subverzivna, izazivaju otpor okorele javnosti. Rado ponavlja da je za Austriju veže
nerazmrsiv odnos ljubavi i mržnje. Rođena je 20. oktobra 1946. godine u
Mircušlagu, u Štajerskoj. Na bečkom konzervatorijumu studirala je orgulje,
blok-flautu i kompoziciju, diplomirala orgulje, studirala pozorište i istoriju
umetnosti na Univerzitetu u Beču. Za vreme studija aktivno je učestvovala u
književnim debatama i studentskim pokretima. Započela je sa audio dramama,
nastavila u nekonvencijalnom teatru, koje dezintegriše priče ali i likova. Jelinek, po sopstvenim rečima, piše pozorišne
komade "protiv pozorišta",
"da bi ubila život u njemu", pa ipak je tokom devedestih godina slavljena
kao najznačajniji pozorišni autor na nemačkom govornom području. Njeno delo
karakteriše transmedijalnost, angažovanost, sklonost radikalnim temama.
Prevodilac Jelena Kostić, priznavši da su njena dela teška za prevod, ističe da je autorka slabo, da ne kažemo nikako bila zastupljena na srpskom tržištu. Što čudi, s obzirom da je Elfride Jelinek prve nagrade dobila 1969, proslavila se Pijaniskinjom 1983, skandal izazvala 1985. dramom Burgteatr, napisala Bambilend 2003, dobila Nobelovu nagradu 2004 (na dodeli se nije pojavila zbog socijalne fobije), a prevedena je po prvi put na srpski 1999. (trideset godina posle). Deo njene familije sa očeve, jevrejske strane, ubijen je u koncentracionim logorima, a njen otac je tokom pedesetih godina oboleo od duševne bolesti. Od 1974. do 1991. godine bila je član Komunističke partije Austrije. U braku je bila dvadeset godina. Njena društvena analiza se završava, neveselo, pesimistički; ništa od promene sveta, ’ajde idemo u kupovinu! Nije li Elfride Jelinek samo obični sociopata!
Još se Jovan Ćirilov zalagao da
se na beogradske scene stavi neki njen komad. A što se tiče prevođenja njenih
dela, to je atipično kašnjenje srpskog izdavaštva, koji relativno revnosno
prati dešavanja na književnoj sceni na nemačkom jeziku. Debi na ovdašnjoj sceni
jednog Elfridinog dela desio se u BDP-u u kojem je 2009. godine Nebojša Bradić postavio„Malu trilogiju smrti“.
Režiserka Snežana Trišić svoj posao na ovoj drami ocenila je kao komleksan, odgovoran, u smislu kako preneti jezik ali i stil u drugi jezik i na drugo tlo, na ovdašnji mentalitet, kako pritom pobeći od zamke hermetičnosti, već ga učiniti prijemčljivim publici, a da ne izneveriti autentičnost dela. No, sve osobenosti stila Elfride Jelinek su tu, što se najviše ogleda u višeglasnosti, horskom pevanju i na činjenicu da svaki glumac daje svoje viđenje teksta, čime je ovo institucionalno pozorište uspešno upustilo u jedna ovakav eksperiment.
U Beču je urađen svojevrsni adendum, post skriptum, epilog komada „Nora na kub“ 2013. godine. U zanimljivoj razmeni mišljenja, jedan stariji gospodin zamerio je mlađoj publici „što se smeje na drugim mestima“. Ova želja za uniformisanošću mogla bi da zabrine, da nije samo puka ljubomora prema njihovim godinama. „Oj mladosti poklanjala si al' si krala i nevjerna si bila ti. Ne, suviše mi nisi dala... „
Elfride Jelinek -
NORA! Šta se dogodilo nakon što je Nora napustila muža ili Stubovi društva
Režija: Snežana Trišić
Prevod: Jelena Kostić Tomović,
Dramaturg: Periša Perišić,
Scenograf: Darko Nedeljković,
Kostimograf: Maja Mirković,
Kompozitor: Irena Popović,
Koreograf: Sonja Vukićević,
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović.
Glume:
Nora -Nataša
Tapušković
Konzul -Vajgang
Branislav Lečić
Torvald Helmer -Vojin
Ćetković
Eva - Nataša
Ninković
Predradnik - Nebojša
Milovanović
Krogstad -Bojan
Dimitrijević
Gospođa Linde -Anđelika
Simić
Šef kadrovske
službe -Goran Daničić
Ministar -Branko
Cvejić
Ana-Marija -Branka
Petrić
Radnica 2 -Vesna
Stanković
Radnica 1 -Andrijana
Oliverić
Нема коментара:
Постави коментар