KulturniK: Шта је са Говорном маном двадесет година после?

среда, 10. фебруар 2016.

Шта је са Говорном маном двадесет година после?

У петак, 12. фебруара у 20 часова, на Новој сцени Звездара театра биће изведена "Говорна мана" Горана Марковића.

Црна комедија Горана Марковића „Говорна мана“ имала је премијеру давне 1997. године у Народном позоришту у Београду, тада у режији Милана Караџића. Дакле, у време владавине Слободана Милошовића. Неко друго давно прошло време. Бејаху то времена када смо се дружили и шетали по чистом ваздуху, сањајући неко друго, боље сутра. Које би морало да буде ово време данашње. Да ли је и зашто није?

Представа у свој фокус ставља наш уклети бермудски троугао: бизнис, политику и криминал. Спрегу која прети да нам дође главе. Или нам је већ дошла?

Ондашње извођење „Говорне мане“ освојило је бројне награде, на фестивалима у земљи и свету, и постало својеврсни класик за коју се увек тражила карта више. Изведена је преко двеста пута на позорницама Србије и региона и увек испраћена бурним аплаузима публике.

Овога пута, аутор драме, награђене на Стеријином позорју за најбољи савремени текст, Горан Марковић, прихватио се задатка да у копродукцији Народног позоришта Приштина у Грачаници и Звездара театра, и уз учешће младих глумаца НПП, режира нову адаптацију своје прослављене представе.

Оно што није никако за потцењивање, напомиње директор НПП, Ненад Тодоровић, је да овај драмски пројекат бацио тако потребно светло на рад Народног позоришта из Приштине, које је, досад, таворило у запећку. Овај асамбл, принуђен да има трајно место боравка у Грачаници, са овом представом тријумфално се враћа на културну мапу Србије. Одбијају, притом, да буде политичка, већ пре свега уметничка, културна институција.

A шта се, у међувремену, догодило са нама? Ништа! Испоставља се да се нисмо помакли с места. Нимало! Укопали смо се у месту. Овај „status quo“ добар је за драматургију, али погубан за наше животе. Скромно одбијајући тврдње, којих би други једва дочекали и себе ковали у звезде, окитили се ореолом душебрижника, Марковић наглашава да је режију свог дела прихватио као нови изазов. Тиме се вратио на „даске које живот значе“ Звездара театра, на које је закорачио несрећним „Пазарним даном“ Aлександра Поповића. Представом без плаката, са педесет извођења и са сјајном глумачком екипом. Својеврсни „comeback“. Каже да је задовољан поделом улога, у којој су се млади глумци снашли „као рибе у води“.

Признаје да глумицу Јелену Орловић није ни гледао, дотад, на сцени. Ова представа за њу је било сјајно искуство, с обзиром да у јулу прошле године дипломирала на факултету у Косовској Митровици.

О новом читању „Говорне мане“ Марковић каже:

„Када после низа година, са великом временском дистанцом, узмете у руке књигу коју сте ко зна када прочитали, онда утврдите како је књига остала иста али да сте се ви променили. Док је нисте прочитали нисте ни знали колико сте другачији од времена када сте се са њом први пут срели. Дешава се да наједном добијете утисак како је некада, док сте били млади, нисте ни разумели и да тек сада почињете да схватате њен пуни смисао.

Са тим осећањем пришао сам мојој драми Говорна мана коју сам написао (тако пише на њеној насловној страни) 1997 године. Значи, пре деветнаест година… Али оно што ме је изненадило, била чињеница да нисам имао утисак да читам нешто што сам направио када сам био другачији. Напротив! Учинило ми се да је написана сада, за ово време.

Није било потребно мењати било шта, осавремењивати је, додавати актуелне догађаје и имена. Једноставно, све је исто као те давне 1997.

С једне стране, то је било охрабрујуће, комад кореспондира савршено са овим временом, а са друге обесхрабрујуће, јер изгледа да се нисмо ни милиметар помакли из тешких времена деведесетих.

Оно што је било ново јесте то што сам Говорну ману урадио за Приштинско Народно Позориште, за сцену у Грачаници (у којој никада раније нисам био), са двоје младих, талентованих глумаца тамошњег позоришта, Небојшом Ђорђевићем и Јеленом Орловић, и уз помоћ мог старог сарадника, пријатеља и великог драмског уметника Тихомира Станића.

Нови простор и нова глумачка постава су у овом случају значили нови поглед на ствари, неминовно су преместили ауторски приступ на ново место. Ако томе додамо чињеницу да је праизведбу режирао Милан Караџић а да овај мој текст први пут режирам ја, јасно је да је за мене све ово ипак била велика новина.

Рад на овом комаду био ми је пре свега пријатан, на моменте узбудљив, а чињеница што сам га реализовао у Грачаници представља ми част.

Надам се да сам макар мало, симболично, показао како ми мој народ на Косову представља много, да због околности у којима живи саосећам сам њим. Ако ова представа успе, ако људима који ће је гледати буде занимљива, онда ћу сматрати да сам урадио нешто ваљано.“

Представа је премијеру доживела у Грачаници 18. јануара ове године. По речима Марковића публика ју је топло примила, јер је тамо и 150 посетилаца огроман број. Публика, која је гладна, између осталог и културе. Јер, један народ одређује и његова култура, а ако изумире култура изумире и тај народ.

Млада глумица, Јелена Орловић, каже да је улогу разумела, али је она, њу, инспирисала на контрадикторне тежње:

„Некад сам јој се дивила, да бих желела, већ у следећем тренутку, да је уништим!“

Тихомир Станић, шармантан као и увек, са поносом загледа плочицу са титулом глумац. Игра се са њом и констатује:

„Лепо је играти неког ко ти је сличан, али и неког ко ти је потпуни странац. Када играш неког, чије делиће проналазиш у себи, то је један изазов, а сасвим другачији када у себи откриваш нешто што и пред собом скриваш“, каже замишљено и додаје:

„Разоткрити у себи нешто, своје најскривеније тајне. Који су прави разлози зашто неко глуми? Да ли то смемо и сами себи да откријемо? Мимикрија...

Мимо друштвених контекста да закопамо по сопственим мотивима. Да се, као у овој представи, упитамо да ли је глумцу дозвољено право на морални прекршај?“

Признаје да није гледао представу из 1997. у којој је улогу, коју сад тумачи, понео његов пријатељ и колега, Предраг Ејдус. Глумац игра глумца, а као својеврсни омаж свој пријатељу и предходнику у роли, Станић се у првој сцени појављује у костиму Фауста, у којем је, са Ејдусом глумио у „Meфисту“ у Народном позоришту. "Kо дуго живи нагледа се свега!", каже тада Мефисто. Разлози, за овај чин, који су у почетку били сентименталне природе, показаће се суштинским. Станић, на крају, додаје да је уживао што су му омогућили да учествује и у организацији представе, као продуцент. Занимљиви су људи, ти глумци, само их никако не пуштајте у своју куће, да вам од ње не направе позориште!

Његов млађи колега, Небојша Ђорђевић, који је био те (не)среће, да му у овој подели улога, западне задатак да уђе „под кожу“ бизнисменима, са политичким амбицијама, истиче позитивну енергију и расположење током рада, која ће, нада се прелити и на публику. После десет година играња по београдским позориштима, од септембра је по уговору члан НПП.

„Једине промене које смо унели, у односу на изворни текст, су на нивоу сленга и захвалан сам Марковићу што је прихватио моје сугестије.“, додаје и закључује: „да је ова представа драгоцена јер представља повратак коренима, позоришту које надахњује на размишљање.

Београдска премијера је заказана за 12. фебруар у 20 часова на Новој сцени Звездара театра. Глумци и текст су исти. Биће интересантно како ће овдашња публика примити овај комад.

Надајмо се да ће нам Народно позориште из Приштине долазити чешће у госте и са другом својим, интригантним представама, попут Хотела Косово, који потписује наш гост и директор НПП, Ненад Тодоровић, али то зависи, пре свега, од новчаних могућности, а не од жеља уметника.

Планирано је да комад, превасходно, буде приказан у свим срединама на Косову, где има интересовања, како на северу Косова, тако и у енкавама. А онда да крене да гостује по региону. Културник им, у тим настојањима жели сву срећи, а вама обећава извештај по одгледаној представи.