КОЛЕКЦИЈА ДЕЦЕНИЈА

КОЛЕКЦИЈА ДЕЦЕНИЈА
кустоско-уметничко истраживање
Апотека, простор за сувремену умјетност Водњан, Хрватска
9. 6 - 10. 6. 2018.

Отварање 9. 6. у 20.00 сати

Уметници: Синиша Илић, Анси Каситони, Дубравка Секулић, Љубица Цуца Сокић, Аника Стрoм
Кустос: Зорана Ђаковић Миннити

Када је 1974. године, након завршетка 15. Октобарског салона [1] , откупљена слика Љубице Сокић која је тада била изложена, и постала власништво Културног центра Београда, дугогодишњег организатора Салона, није се могло претпоставити да ће скоро пола века касније управо та слика покренути кустоско-уметничко истраживање са фокусом на колекцију Октобарског салона и њену позицију на локалној и интернационалној уметничкој сцени.

Наиме, идеја да се оснује Колекција Октобарски салон настала је након што је белгијски уметник Јан Фабр поклонио Културном центру Београда свој рад под називом “I’m a one man movement”, који је био изложен на 52. Октобарском салону 2012. године. Одмах након тога, уследили су поклони других уметника који су излагали на међународним издањима изложби Октобарског салона.

Очигледна је била потреба да се сачува и документује део једног периода уметничких и излагачких пракси, пре свега у временском периоду 2004-2014. године.[2]

Идеја на основу које смо започели кустоско-уметничко истраживање ослањала се на разумевање изложбе и колекције као „живих“структура које настају и мењају се у односу на непосредни друштвени контекст. Ова изложба истражује како колекција утиче на уметничку сцену у свом окружењу, како је дефинише и како покреће даља уметничка размишљања и продукцију радова. Као и какав је однос између радова који су званично у колекцији и оних који нису, али снажно гравитирају око саме изложбе Октобарског салона, јер или су на овим изложбама били излагани (попут слике Љубице Сокић) или су извели уметничке радове инспирисани овом манифестацијом (филм Синише Илића)?

Како укључивање уметника може учинити колекцију видљивијом? А како то може комуникација са другачијим форматима и облицима уметничких и излагачких иницијатива, као што је у овом случају сарадња између колекције Октобарског салона и простора за сувремену умјетност Апотека. И најзад како колекција функционише измештена из свог локалног окружења?

Чини се да колекције меандрирају између радова који им не припадају, критичких интерпретација и уметности систематизоване у каталозима и историјама уметности. Институционализацијом свака постаје удаљенија од радова који нису њен део и зато је неопходно њено стално промишљање како би се однос са окружењима држао динамичним.

Истраживање је укључивало коришћење архива каталога Октобарских салона, књигу критичких осврта на изложбе Салона „Пажња критика“[3]

Уметник Синиша Илић у филму Прелазак у збиљу реализованом у оквиру истраживања и поводом ове изложбе полази од елемента наизглед маргинално везаних за колекцију Октобарског салона. Тако аутор слику Љубице Сокић позиционира као кулису фикционализованим радњама гледања, анализирања, истраживања, процењивања и интерпретирања уметности, друштва, историје па и самих тих процеса, смештајући их у отуђени радни простор и биоскопску салу, места гледања уметности. Синиша Илић се осврће на друштвено-политички контекст кроз изабране архивске фотографије приказујући их као макете друштва и његових различитих облика институција. Илић у раду ограниченост институционалних оквира провлачи кроз филтер изведбених радњи, доводећи их постепено у директнији контакт са ширим контекстом, такозваним спољним светом и његовим сложеним и на први поглед не сасвим разумљивим односима и мрежама у којима, између осталог проблем који ова изложба доводи у први план, попут ликовних манифестација, колекције и сличних структура добија могућност за даље промишљање. У овом кратком филму, који је снимила и монтирала Јелена Максимовић појављују се Душан Барбарић, Владислава Ђорђевић и Наташа Марковић.

На изложби ће бити приказана и три рада из колекције Октобарског салона. Звучни запис Стара фрајла Дубравке Секулић, видео документација перформанса Анике Стром и филм Анси Каситонија Летеће веверице. Теме које отварају као што су трансформације до којих долази услед друштвено-политичких околности, однос јавности и уметничког дела/изложбе и одступања од правила јесу и теме које покреће бављење колекцијом.

Уз уметничке радове публици ће ради прижања увида у шири контекст манифестације бити доступан и део архивског материјала, избор каталога Октобарског салона (1966., 1973., 1974., 1988., 2003., 2007., 2009.и 2012.) књига „Пажња критика“ и копија новинског чланка Зрнке Новак објављена у загребачком Оку 1974. године.

Изложба је део програма Апотеке под називом Ово није музеј која окупља уметничке позиције које се дотичу питања колекционирања, збирки, институционалних пракси, ´излагања´, као низ међуодноса у привременој околини изложбе/галеријског простора.

Више о уметницима и радовима овде.

[1] Октобарски салон ликовних и примењених уметности Србије је 1960. године основао Народни одбор града Београда као смотру значајних остварења уметника СР Србије и организовао се сваке године 20. октобра у част Дана ослобођења Београда.

  „Октобарски салон ће допринети уметничком васпитању наших људи и умногоме стимулирати стварање самих уметника. Показујући вредна остварења наших ликовних уметника, без обзира којим генерацијама и школама припадају, Октобарски салон ће омогућити и упоређења, садржајне анализе и одређеније закључке“ (из уводног текста председника Народног одбора града Београда, Ђурице Јојкића у каталогу 1.Октобарског салона)

 
[2] Године 2004. оснивач и главни покровитељ Град Београд прихвата предлог организатора Салона, Култруног центра Београда да ова манифестације добије међународни карактер, а 2014. самостално доноси одлуку да се иста почне одржавати сваке друге године.

[3] Пажња-Критика!? Како и шта је писано о београдским Октобарским салонима, приредили: Александра Мирчић, Гордана Добрић, Александра Естела Бјелица Младеновић и Радоња Лепосавић, издавач: Културни центар Београда, Београд 2009. , новинске чланке, колекцију Октобарког салона и колекцију Култруног центра Београда (чију већину чине уметнички радови излагани на неким од изложби Салона) као и визуелну и усмену архиву коју смо проналазили у институционалним просторима, канцеларијама, орманима, фундусима и разговорима са сведоцима времена током којег се ова манифестација обликовала.