Retrospektivna izložba Ljube Popovića u Galeriji SANU

Autori retrospektive istoričar umetnosti Nikola Kusovac i Ljubina saputnica Slavica Batos  odabrali su 45 ulja na platnu velikog formata.Izložba se sastoji od šest celina uređenih od najnovijih ka najstarijima periodima Popovićevog stvaralaštva. Izuzetak čini prva sala, koja je jedina mogla da primi triptih dug osam metara „U čast Džejmsa Džordža Frejzera“, nastao između 1976. i 1978, uz koji su izložene još tri slike iz istog perioda. Jedna od njih je i „Molitva“ ili „Ključ univerzuma“, naslikana 1973, koja će sad prvi put biti izložena u Srbiji, jer se, prema rečima Slavice Batos, odmah posle prvog izlaganja u Njujorku 1974. našla u privatnoj kolekciji.

Ljubomir Ljuba Popović je bio srpski nadrealistički slikar koji je živeo u Francuskoj. Rođen je u Tuzli, 14. oktobra 1934., a umro je 12. avgusta 2016. godine u Beogradu. Slike Ljube Popovića inspirisane su nestvarnim bićima, vampirima i androidima koji se nalaze u mnoštvu neobičnih predmeta, predela i arhitekture, koji zajedno stvaraju neobične prikaze nepoznate jedni drugim. Na njegovim  slikama dominiraju smele kolorističke palete boja koje koristi sa razumevanjem.

Iza „Uvodne postavke na ulaznom delu Galerije SANU“ sledi još pet perioda stvaralaštva Ljube Popovića obrnutim hronološkim redom. Period posle 2000. godine odlikuje se izrazitom ekspresivnošću u izrazu i slobodnijim potezom. Na likovnom planu uočljivo je suprotstavljanje svetlosti i zlokobnih sila mraka, preispitivanje oblika egzistencije nakon smrti, kao i pojavljivanje džinovskih glava s velikim, razjapljenim ustima, koja simbolizuju „usta pakla“ i koja privlače i gutaju sićušne ljudske prilike.

Popović u Pariz sa sobom nosi pet urolanih slika i smešta se u pasažu Abes, u hotelsku sobu koju mu je posudio prijatelj. U delu izložbe koji svedoči o prvom pariskom periodu Ljube Popovića, nalaze se slike iz vremena kad je počeo da stiče ugled u Francuskoj. Sa dolaskom u Pariz Ljuba Popović je postepeno napustio scene sa jednom ili dve osobe u zatvorenom i skučenom prostoru da bi ih zamenio širim i raskošnijim kompozicijama.

U jednom zabačenom bosanskom selu, Ljubin deda bio je sveštenik sa nadimkom Đavo. Pričalo se da je isterivao đavole i demone iz seljana i da je imao čudnu naviku da samuje i šeta po dubokim šumama koje su okruživale selo. Pričalo se za Ljubinog dedu da je učestvovao i u sarajevskom atentatu. Od 1945. do1952. godine Ljubomir Popović bolovao je od bolesti natečenih kapaka ili zvanog čmička, a ujedno je to bilo i vreme njegovog protivljenja političkim angažmanim.

Radeći fizičke vežbe odlučio je da promeni izgled svoga tela, te ovlada svojom fizičkom snagom kako bi stekao smisao za akciju i disciplinu. Ipak, ubrzo napušta vežbanje i posvećuje se drugim aktivnostima kao što je rad na stripu, te crta filmske plakate kako bi dobio besplatne karte za bioskop. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Ide na časove crtanja u Šumatovačkoj ulici, gde crta modele mršavih starica, a njegova anatomija „vređa mladićevu anatomiju.“ 

Izložbu prati raskošan katalog za koji su tekstove napisali Nikola Kusovac i francuski filozof Alen Vijo, dok je Slavica Batos priredila hronološki pregled života i slikarstva Ljube Popovića, ilustrovan fotografijama.

Popović izlaže sa grupom „Mediala“ u galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu, sa Leonidom Šejkom, Oljom Ivanjicki, Mirom Glavurtićem, Sinišom Vukovićem, Svetozarom Samurovićem, Urošem Toškovićem, Milovanom Vidakom i Milićem Stankovićem. Takođe,1960. godine, učestvuje na Prvom oktobarskom salonu u Beogradu sa slikom pod nazivom „Izlazak učaurenih“, koja predstavlja deo budućeg programa, nesvesnu liniju ka tajni tame.

Foto. Galerija SANU