ЛЕТО ’69 у Музеју Југословенске кинотеке

ЛЕТО ’69

Музеј Југословенске кинотеке, Косовска 11 / 8. и 9. септембар 2019.

Програм Лето ’69 представља омаж години која је понудила неколико догађаја, првенствено у англосаксонској култури, који су у протеклих педесет година битно утицали, посредно или непосредно, на филмску уметност, поп културу, али и животе свих становника планете.

 SUMMER of 1969

...Now if 6 turned out to be 9
I don’t mind, I don’t mind
Alright, if all the hippies cut off all their hair
I don’t care, I don’t care
Dig, ’cos I got my own world to live through
And I ain’t gonna copy you...

Jimi Hendrix – If 6 was 9

Иако се из перспективе овдашњег човека можда чини да је 1968. са студентским протестима у Прагу, Београду и Паризу била далеко значајнија година, 1969. понудила је неколико догађаја, првенствено у англосаксонској култури, који су силином утицаја који су у последњих педесет година посредно или непосредно имали на филмску уметност, поп културу и животе свих становника планете, оставили неизбрисив траг, који ћемо у наредних неколико пасуса покушати да испратимо.

У мају се десила се и премијера филма Поноћни каубој, који ће наредне године бити номинован у седам категорија за награду Оскар, а однеће три статуе, укључујући и ону за најбољи филм. У конкуренцији ће му бити још неколико остварења која представљају важна обележја епохе, а за проучаваоце контракултуре свакако je најбитнији филм Голи у седлу.

Група WHO, кључни бенд британске инвазије, како је колоквијално назван пробој енглеске поп културе на тло САД, издаје рок оперу „Tommy”, a већ почетком јуна новоизабрани амерички председник Ричард Никсон под притиском јавности најављује повлачење контингента од 25.000 војника из Вијетнама. Крај месеца резервисан je за побуну у Стоунволу, која ће с временом постати симбол борбе за права ЛГБТ заједнице, а крајем јула и легендарни боксер Мухамед Али биће осуђен за избегавање војне обавезе, што ће резултирати и одузимањем титуле и могућности такмичења у наредне  две године.

 У јулу су и припадници мисије Аполо 11 Нил Армстронг и Баз Олдрин један за другим крочили на Месец и на његовој површини провели око два и по сата. Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство, изрећи ће Нил, а Баз ће доста касније послужити као инспирација за играчку- космонаута у чувеном анимираном серијалу филмова Toy Story (први из 1995).

Последњих година често су интернетом колале разне теорије завере, од којих је вероватно најпознатија она о томе да је слетање човека на Месец изрежирао нико други до Стенли Кјубрик, те да је, у ствари, то један од првих, а сигурно и најпознатији mockumentary у историји филма, као и једини у који су сви успели да поверују. Све и да је тако, било би то достигнуће које је достојно да се мери с радио-драмом Рат светова, којом је Орсон Велс убедио своје земљаке да је штиво које је Херберт Џорџ Велс писао нешто раније више од пуке фикције.

Било како било, снимци слетања човека на Месец део су  вероватно свих филмских архива од Америчке конгресне библиотеке до Југословенске кинотеке и толико урезани у свест сваког становника планете да су постали део колективног несвесног и једна од најупечатљивијих слика века који је за нама, било да нам одзвањају у мислима с гласом инжењера Миливоја Југина у позадини или без њега. Неко вероватно чује и Боувијеву Space Oddity.

У лето 1969. објављен је и албум Abbey Road, који је практично представљао крај најплоднијег дела каријере Битлса , као и крај једне музичке епохе. Наравно, ни тога тада нико није био свестан. Реч је о још једној архетипској слици која је изазвала мноштво цитата од Red Hot Chili Peppers на њиховом истоименом ЕП-у из осамдесетих, преко Симпсонових на размеђу векова, па све до непојамне хистерије на друштвеним мрежама коју је покренула вест о недавном јубилеју.

 Наравно, када је поп култура у питању, ништа у последње готово три деценије не може да прође без сенке коју баца Квентин Тарантино. Како је и сам негде рекао поводом свог новог филма, 1969. је година која га је дефинисала. Имао је
шест година и усисавао у себе све што је поп култура имала да понуди: ТВ серије, филмове, музику коју је његова мајка слушала, као и прве ствари које је могао самостално да чита, а које су, судећи према његовој естетици, највероватније били стрипови. Не чуди, дакле, што је Тарантино свој овогодишњи допринос историји филма у потпуности сместио у годину којом се бавимо.

Кроз филм о крају студијског система у Холивуду, представљеном кроз призму двојице харизматичних „радника у фабрици снова”, дефилују стварне личности и нестварни ликови који су за Квентина персонификација тог времена попут Бруса Лија, Стива Меквина, Романа Поланског и трагично преминуле Шерон Тејт, а читаво остварење делује као амалгам свих филмова које смо уврстили у програм Лето 1969. као и многих других.

Лето 1969. је на неколико нивоа представљало крај невиности шездесетих. Покољ који су Менсонови следбеници починили на имању Романа Поланског указао је на мрачнију страну контракултурних кретања тог времена откривајући болну чињеницу да нису сви хипици деца цвећа, саобраћајна несрећа код Чапаквидика у којој је сенатор Теди Кенеди напустио поприште догађаја нарушила је романтичну слику о породици Кенеди као богомданим спасиоцима демократије, а лагани  престанак финансирања свемирске трке када се сматрало да је једном добијена, указао је да наука и напредак нису увек испред политике и конзервативизма.

Шездесете или Године на 6, како их је поетично назвао Влада Џет у својој исповедној прози, неминовно су се морале десити, а њихов утицај на планету осећаће се још дуго, чак и онда када не будемо могли са сигурношћу да га препознамо.  - Вук Попадић

У том контексту 8. и 9. септембра биће приказани „Коса“ (1979) Милоша Формана, документарац „Вудсток“ (1970) Мајка Вадлија, „Кота Забриски“ (1970) Микеланђела Антонионија…

ПРОГРАМ:

 

 

 

Недеља, 8. 9.

17:00 THE BEATLES’ YELLOW SUBMARINE (ВБ/САД, 1968)
анимирани филм
Режија: Џорџ Данинг (George Dunning)

18:30 КОТА ЗАБРИСКИ (САД, 1970)
Zabriskie Point
Улоге: Марк Фрешет (Mark Frechette), Род Тејлор (Rod Taylor)
Режија: Mикеланђело Антониони (Michelangelo Antonioni)

20:30 ВУДСТОК (САД, 1970)
Woodstock
документарни филм
Режија: Мајкл Вадли (Michael Wadleigh)

Август 1969. донео је и најпознатији летњи музички фестивал чији ће културолошки значај, као што се то често дешава, препознати не сами учесници – музички извођачи и непојмљиво велики број посетилаца – већ сви они који фестивалу нису ни присуствовали, и то тек у годинама које ће уследити. Томе ће умногоме допринети уплив филмске и музичке индустрије оличене у компанији Warner Brothers, која ће документарним филмом и плочама с музиком која их прати пожњети уметнички и комерцијални успех. Филм Woodstock (1970) освојиће, између осталог, и Оскар за најбољи документарни филм, а за нас је важно и то што се већ 1971. нашао у програму премијерног издања београдског ФЕСТ-а.

Фестивал је, према различитим проценама, привукао више од 400.000 посетилаца, а иако носи име по градићу Вудстоку, у који се неколико година раније повукао гласноговорник хипи генерације Боб Дилан, одржан је на фарми која се налази стотинак километара далеко од тог места. О самој организацији фестивала Анг Ли је пре десетак година направио филм Taking Woodstock (2009).

Занимљиво је да због лоше организације фестивала неки од највећих рок бендова тог времена нису дозволили да се у филму користе филмски и звучни записи њихових наступа (The Band, Jefferson Airplane), што је отворило могућност да се широкој публици представе и они „мање познати” попут Карлоса Сантане и његовог бенда, који у тренутку одржавања фестивала практично још није имао дискографски деби.

Митском статусу који имају Џими Хендрикс и Џенис Џоплин доста је допринело њихово појављивање у раније поменутом документарцу. Хендрикс, као данас далеко најутицајнији музички уметник те генерације, свој перформанс, парадоксално, одржао је пред „шачицом” од тридесетак хиљада људи који су били најупорнији и сачекали његов јутарњи наступ у понедељак, последњег дана фестивала.

Његови наступи на фестивалима Monterey Pop (1968) и онај последњи на острву Вајт (1970), који су такође филмовани, донели су далеко квалитетније музицирање него на Вудстоку, али су данас важни само као документи љубитељима његовог опуса и музичким сладокусцима.

Иако ни он, као ни многи други учесници фестивала није био задовољан својим наступом, његово дисторзијом обојено извођење америчке химне на Вудстоку остаје један од кључних тренутака рокенрол митологије уопште.

Сам фестивал Вудсток одолева у свести савременика као симбол „освајања слободе” коју су припадници беби-бум генерације желели да „отму” од својих конзервативних
родитеља, а истоимени документарни филм је уз Форманову екранизацију мјузикла Коса (1978) за генерације које су одрастале током наредних деценија представљао култно филмско штиво.

Феномен летњих фестивала старији је од Вудстока, али је тек његовом афирмацијом постављен полигон за нове манифестације сличног типа, које су у организационом и
логистичком погледу део корпоративне конзумеристичке машинерије чију заставу данас поносно носе фестивали попут Гластонберија, Коачеле, Сигета и многих других. Сведоци смо да се и највећи домаћи летњи музички фестивал ЕXIТ, који је
кренуо с позиција протеста и активизма, последњих година профилисао као бренд, тј. фестивал који послује на стриктно тржишним принципима.

Иако је Вудсток замишљен на хипи начелима, ипак је и у том случају то био чисто амерички феномен јер су га практично организовали пословни људи, додуше млади и недовољно искусни, али ипак бизнисмени. 

Ако се на Вудстоку и поред слабе организације није десило ништа осим неколико дана музике, љубави и пријатељства (уз мноштво контракултуре и прстохват активизма), онда је Алтамонт, који је дошао крајем исте године, наплатио цену лошег вођења посла трагичним губитком људских живота. 

Али то је већ нека друга прича. 

Понедељак, 9. 9.

17:00 СВЛАЧЕЊЕ (САД, 1971)
Taking Off
Улоге: Лин Карлин (Lynn Carlin), Бак Хенри (Buck Henry)
Режија: Милош Форман (Miloš Forman)

19:00 КОСА (САД, 1979)
Hair
Улоге: Џон Севиџ (John Savage), Трит Вилијамс (Treat Williams)
Режија: Милош Форман (Miloš Forman)

Мај је пролећни месец и само условно део је увертире за фамозно лето 1969. И то је тако само ако реч лето узмемо у њеном основном значењу као у наслову овог текста, а ако је посматрамо у заборављеном пансловенском контексту у коме може значити и целу годину, онда је неизоставно да као доказ да смо тих лета били равноправни део света подсетимо да је прву премијеру изван САД чувени мјузикл Коса имао 19. маја управо у Србији, у Атељеу 212. Косу је превео Јован Ћирилов, адаптацију сонгова радио Бора Ћосић, а режију су потписали Мира Траиловић и Зоран Ратковић. Глумачка подела је кроз време представљала својеврсни Who is Who домаћег глумишта, а део првог ансамбла био је и покојни Душан Прелевић Преле, који је изводио соло нумере бивајући на сцени оно што је био и у приватном животу, а нашу кинематографију касније задужио и аутентичним предлошком за филм Последњи круг у Монци (1989).

Хипи покрет залагао се за неке идеје које су коинцидирале с идејама Покрета несврстаних и биле блиске лево оријентисаном друштву, каквим се Југославија у доброј мери доимала, те у том смислу не чуди што је постојала друштвена
клима у којој се релативно благонаклоно гледало на омладинску културу која гаји дух једнакости, љубави и помирења. 

А и друг Тито је тог варљивог лета 1968. рекао да су студенти у праву.

21:00 ДОРС (САД, 1991)
The Doors
Улоге: Вал Килмер (Val Kilmer), Мег Рајан (Meg Ryan)
Режија: Оливер Стоун (Oliver Stone)