REOTVARANJE NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU

Ukazom Ministra prosvete Jovana Sterije Popovića, 10. maja 1844. godine osnovan je Narodni muzej pod imenom Muzeum serbski. 

Od svog osnivanja pa sve do završetka II svetskog rata Narodni muzej se selio više puta. Prvobitno je bio u prostorijama Kapetan Mišinog zdanja (1863) pa je premešten u susedne dve zgrade koje su u Prvom svetskom ratu porušene, a zbirka zaplenjena i opljačkana od strane okupatora. 

U ovom zdanju potpisana je 1918. kapitulacija Austrougarske monarhije.

U međuratnom periodu nije dobio svoju zgradu već je za njegove potrebe, zakupljena jedna privatna kuća u ulici Kneza Miloša 58, sve do 1935. godine kada je u zgradu Novog dvora otvoren Muzej kneza Pavla, nastao spajanjem Historijskog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. 

Knez Pavle, koji je završio istoriju i istoriju umetnosti na Kembridžu, bio je veliki ljubitelj slikarstva. Još kao student imao je želju da postane upravnik muzeja i to je poverio i svojim prijateljima kojima je pisao da njegova zemlja nema ni jednu umetničku galeriju, a da on već mnogo godina želi da otvori galeriju u Beogradu.I tada je knez počeo da prikuplja slike za muzej o kojem je maštao. U zbirci kneza Pavla nalaze se El Greko, Rjepin, Mone, Van Gog, Gogen, Tuluz-Lotrek, Dega, Bonar, Šagal, Mondijan…

Zanimljivo je i to da je Narodni muzej sve vreme rata bio otvoren za posetioce. Dok se porodica Milana Kašanina sklonila u Žarkovo, zbog bombardovanja, ovaj hrabri doktor nauka svakodnevno je išao na posao – peške. Uprkos trudu upravnika, okupator je uspeo da mazne 33 umetnička dela  i to baš iz kolekcije kneza Pavla.

Kada je Novi dvor adaptiran za potrebe Skupštine Srbije, 1948. godine Muzej je prebačen u zgradu nekadašnje Berze na Studentskom trgu, a jednim delom u Konak kneginje Ljubice gde je privremeno bio smešten Apelacioni sud. Prvi konkurs za zgradu Muzeja, planiran da bude na Tašmajdanu raspisan je naredne godine.

Zgrada u kojoj je danas je od 1952. godine, kuća Narodnog muzeja u Beogradu. Podignuta je 1903. godine za Upravu fondova, u koju se kasnije uselila Hipotekarna banka, jedne od najstarijih bankarskih ustanova u Beogradu. Pre njenog podizanja na ovom mestu bila je čuvena beogradska kafana „Dardaneli“ u kojoj je odsedala kulturna i umetnička elita tog doba. 

Realizovana je prema projektu arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića posle konkursa na kojem su dobili prvu nagradu. Na ovoj zgradi je za fundiranje temelja prvi put upotrebljen izvestan oblik armiranog betona. Zapravo, prilikom prvih radova naišlo se na razne jame, bunare i podrume zbog blizine nekadašnje Stambol kapije. Novosagrađeni dvospratni objekat predstavljao je pravu palatu svoga vremena kako po koncepciji volumena projektovanog u vidu dugog masivnog bloka sa kupolama nad centralnim i bočnim rizalitima tako i akademskom rešenju fasada baziranom na principima neorenesanse sa elementima neobaroka na kupolama. Najveća pažnja u objektu posvećena je monumentalnom stepeništu dok je šalter sala, kao osnovni prostor jedne banke, dobila sekundaran značaj. 

Nepune tri decenije kasnije, sa razvojem Hipotekarne banke, pojavila se potreba za temeljnom rekonstrukcijom objekta. Dogradnja je izvršena bez konkursa (1930-35.) prema projektu arhitekte Vojina Petrovića, kojim je dograđeno krilo i atrijum prema ulici Laze Pačua. Kako je novi deo u sebi sadržao iste elemente kao i stari objekat, pojavila su se dva monumentalna stepeništa i dve šalter sale, dok su tek na spratovima prostori objedinjeni u vidu neprekidnog niza prohodnih kancelarija. 

Tokom II svetskog rata zgrada Hipotekarne banke je bombardovana kada joj je porušen centralni deo sa kupolom.

Prvu obnovu zgrade posle rata, uradio je arhitekta Dobroslav Pavlović 1950. godine. Najveća rekonstrukcija objekta, ujedno i adaptacija za potrebe budućeg nacionalnog muzeja je izvršena 1965-66. godine prema projektu arhitekata Aleksandra Deroka, Petra Anagnostija i Zorana Petrovića. Tada je obnovljena centralna kupola i izvršeno podizanje središnjeg trakta sa kancelarijama i radnim prostorima. Prilikom adaptacije prvobitna šalter sala je pretvorena u Biblioteku čime je glavni ulaz sa monumentalnim trokrakim stepeništem, ulaz sa Trga Republike, dobio interni karakter, a drugi iz Vasine ulice dobio funkciju glavnog ulaza u Muzej koji je vezan direktno sa šalter salom. 

U funkcionalnom aranžmanu, zgrada je dogradnjom doživela udvajanje prostora i komunikacija, dok je u oblikovnom smislu zadržala karakteristične elemente iz 1903. godine pa se u likovnom pogledu prihvata kao integralna celina. Unutrašnja dogradnja iz šezdesetih godina XX veka izvedena je tako da spolja nije vidljiva, a ne remeti unutrašnji tok muzejske postavke.

Narodni muzej u Beogradu je od Muzeja Prado u Madridu dobio pozajmicu na osnovu koje je 1981. godine organizovana vrlo posećena izložba "Od El Greka do Goje". 

Vlada Zorana Đinđića je 2001. godine organizovala donatorsko veče za obnovi nacionalnog muzeja. Zgrada je zatvorena 2003. godine. Započeta je izrada projektne dokumentacije po projektu arhitekte prof. Milana Rakočevića. Sve je završeno 2007. godine, kada je i projekat usvojen i tu se stalo. 

Upravni odbor muzeja 2009. godine je podnosi ostavku. Naredni Upravni odbor angažuje nezavisnu komisiju koja proverava tehničku dokumentaciju projekta rekonstrukcije i utvrđuje da je ona nekoliko puta veća od realne. 

 

 

 

Raspisuje se  novi javni konkurs. Na konkurs pristiže 62 rada, a pobedio je projekat arhitekte prof. Vladimira Lojanice, koji je obuhvatao i podzemna proširenja, koja bi se protezala ispod Trga Republike. 

Rešenje je po funkciji, kao i estetici, na zavidnom nivou, a cena projekta, nadzora i izvođenja je nekoliko puta jeftinija od prethodnog. 

No no ovaj projekat nije zaživeo. 

Bivši ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac navijao je sat na muzeju (do njegovog ponovnog otvaranja: 10. maja 2016. ), a onda je on diskretno uklonjen ( i sat i Tasovac). 

Ono što smo dobili može se nazvati „funcionalno šminkanje“. Detaljno je saniran krov, zamenjena je stolarija, parket, prostorije su sređene i okrečene prema savremenim zahtevima za muzeje. 

Italijansko tužilaštvo pokrenulo je istragu zbog osam slika srednjovekovnih majstora (Ticijan, Tintoreto i Karpačo) koje se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu. Herman Gering je pomenute slike kupio, a ne oteo, a u Beograd su stigle u okviru ratne reparacije.

Muzej je zvanično otvoren za posetioce na Vidovdan 2018. godine.U sastavu Narodnog muzeja su i Galerija fresaka, Vukov i Dositejev muzej i Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića. Muzej poseduje zbirku od preko 400.000 najvrednijih umetničkih, istorijskih i arheoloških eksponata. Najveća vrednost koja se čuva u Narodnom muzeju je Miroslavljevo jevanđelje - najstariji i najdragoceniji ćirilički rukopis, nastao oko 1190.

Naravno da je dobro što je muzej proradio, no Kulturnik radi njegovog još boljeg rada mora da iznese par primedbi: 

• sistem ulaza je komplikovan, pogotovu za stare i hendikepirane osobe, a orjentacija u muzeju otežana (dobro je na I spratu obeležen izlaz). Treba razmisliti da se obeleži putanja kreranja kao u Ikei.
• neki eksponati nisu obeleženi (najverovatnije je razlog tome žurba),
• velika galerija je još zatvorena, a na vrata prilepljena reklama Zaječarskog piva
• restoran ne radi
• obezbeđenje je previše nametljivo, umesto da sedi negde u uglu i bude diskretno
• prodavnica suvernira osim prelepih marama nudi malo artikala. Treba se povezati s malim privatnicima i praviti figurice, sveske i olovke, kišobrane i sl. predmete sa slikama nekih od značajnih umetničkih dela iz fundusa muzeja. Takođe VR deo ie suviše veliki, te treba razmisliti o zameni ova dva sadržaja.
• deo u prizemlju je previše u slikama, čini mi se da je dosta eksponata ostalo neizloženo. Jasno je i da su radi bezbednosti statue iz holova završile u izložbenim salama, ali prvi sprat je mogao da se bolje iskorosti postavljanjem vitrina.  Sa zida prvog ili drugog sprata (treba se prisetiti) nestalo je  impozantno delo Krunisanje cara Dušana. Takođe nedostaju stolice u salama za one koji žele da predahnu pored nekog dela.
• nadajmo se da su uspostavljeni kontakti sa relevantnim svetskim muzejima radi dovođenje izložbe kojom bi se još više popularizovao nacionalni muzej i dodatno privukla publika.
• kao što je to već više puta Kulturnik isticao do dodatnog prostora za izlaganja umetničnog blaga koji čami po depoima dobro bi došlo pretvaranja Starog i Novog dvora u muzejske prostore.  Ne košta mnogo, a dobija se dosta. Beograd i njegovi žitelji i posetioci to svakako zaslužuju.
• nuizmatička kolekcija je skučena u klaustofobičnom prostoru (a imamo i muzej Narodne banke Srbije). Želja je bila da se sve obuhvati i religijska baština i savremena umetnost, iako imamo i Galeriju fresaka i Muzej savremene umetnosti. Čini se da je trenutna postavka previše diktirana imperativom današnjeg vremena i dnevne politike. Možda ipak treba razmisliti da se kolecije podele i formiraju neki novi muzeji poput Arheološkog npr. 

U grešci se krije umetnost.

 Slavimir Stojanović Futro

Pored vizuelno provetrene zgrade Nacionalnog muzeja u Beogradu, lifting je doživeo i njegov logo. Slavimir Stojanović Futro obrazlaže osavremenjeni logoa muzeja: 

„Ovo je institucija u kojoj sam se prvi put upoznao sa umetnošću i sada se krug negde zatvorio. Novi vizuelni identitet je baziran na starom, koji predstavlja dve ptice iz Miroslavljevog jevanđelja sa nekom vrstom relikvije u kljunovima. Mi smo sada to pročistili, osavremenili i dodali metaforu, gde su ptice, zapravo, simbol Narodnog muzeja koji čuva duh naše nacije. Estetika jeste savremena ali sa željom da se odražavaju i druga naša nasleđa kao što su antička, keltska i rimska kultura“