120 godina od prve filmske projekcije u Srbiji
Na nedavno održanoj konferenciji za novinare u
Jugoslovenskoj kinoteci, direktor ove ustanove Jugoslav Pantelić i upravnik
arhiva Aleksandar Erdeljanović, najavili su da će i ove, kao i prethodnih
godina, 6. jun biti “rezervisan” za obeležavanje Dana Jugoslovenske
kinoteke, a ujedno i za početak XVIII
Festivala nitratnog filma.
Posle svečanosti na kojoj su dodeljene nagrade,
Zlatni pečat i Plaketa Jugoslovenske kinoteke, filmskim stvaraocima za izuzetan
doprinos razvoju filmske umetnosti, program je nastavljen projekcijom filma
“Jelena Trojanska” iz 1924. godine, kojom je otvoren najavljeni festival.
Ove
godine dobitnici Plakete su glumci: Dragan Bjelogrlić, Anica
Dobra, Nikola Kojo, Zoran Cvijanović , Milorad Mandić Manda i Žarko Dragojević,
kao i mnogi evropski „filmski radnici“ - Cineteca Nazionale, Roma (Sergio
Toffeti), Cinematheque Francaise (Samantha Le Roy), Film Museum Munchen (Stefan
Droessler), Jan Erik Holst iz Osla, Petar Karđilov iz Sofije, Daniel Rafaelić i
Nenad Polimac iz Zagreba.
Prestižnu nagradu Zlatni pečat ove godine ponela je naša proslavljena
glumica Dušica Žegarac i reditelj Želimir Žilnik.
Ovogodišnji Festival nitratnog filma imaće
najbogatiji program do sada, sa preko 100 filmskih naslova iz 35 svetskih
kinoteka, od kojih će mnogi filmovi prvi put biti prikazani kod nas. Saradnja
sa najznačajnijim evropskim kinotekama, kao i izvođenje priznatog džez
klaviriste, Miloša Krstića, koje će pratiti projekciju odabranih nemih filmova,
najavljeno je na konferenciji za novinare, kao i prisustvo velikog broja
zvanica iz inostranstva.
U znak sećanja na prvu filmsku projekciju na
Balkanu, koja je održana 6. juna 1896. u kafani "Zlatan krst" u
Beogradu, Jugoslovenska kinoteka svake godine obeležava svoj dan, a ove godine
je dogovorila da se pred svaku bioskopsku projekciju u Beogradu prikaže sedmominutni
filmski materijal braće Limijer i da se na taj način obeleži 120 godina od prve
filmske projekcije.
Iskoristio sam priliku da malo "ugnjavim" upravnika Arhiva Jugoslovenske kinoteke, Aleksandra Erdeljanovića.
Festival nitratnog filma je stigao do punoletstva. U kakvim je uslovima "derište" odrastalo i u kakvog je momka stasao?
Festival nitratnog filma je započeo
„svoj život“ u veoma nezgodno vreme početkom 1999 godine. Te prve godine prikazivali
smo samo zapaljive filmove koji se čuvaju u Arhivu Jugoslovenske kinoteke.
Prvih nekoliko godina „odrastanje“ je bilo teško jer je i u samoj kući vladalo
podozrenje oko održivosti ovakvog festivala i zbog problema sa troškovima za
prevođenje filmova i izvođenje žive muzike na projekcijama. Sve je, međutim, pošlo
nabolje kada sam 2003. godine u Austrijskom filmskom arhivu pronašao „Karađorđa“
i ostale najstarije srpske igrane i dokumentarne filmove koje su proizveli naši
prvi producenti Svetozar Botorić i Đoka Bogdanović. Od tada je i država shvatila
značaj i obim ovog festivala i mnogo ozbiljnije počela da ga potpomaže, krenuli
su dolasci gostiju iz inostranstva i prikazivanja restaurisanih remek dela iz
najpoznatijih svetskih i evropskih arhiva vezanih za period Nitratnog filma
(1896-1953).
Posle 18 godina, mi smo visoko
rangirani među festivalima arhivskog filma, o čemu najbolje govori podatak da će
ove godine u 10 dana (6-15 jun) biti prikazano 110 filmova iz 35 evropskih, američkih
i azijskih arhiva, a prošlogodišnji rekord, za koji smo smatrali da je
neoboriv, podrazumevao je učešće 27 arhiva.
Čemu publika može da se nada ove godine?
Prvih 16 godina koncept festivala je bio vezan
isključivo za prikazivanje filmova iz Nitratnog razdoblja. Naravno, „pravi
nitrati“ su bili isključivo iz našeg arhiva, a iz drugih kinoteka smo dobijali
mahom nove restaurisane kopije klasičnih filmova iz tog perioda. Prikazivanje
zapaljivih filmova je inače zbog problema iz
prošlosti, kada su mnogi bioskopi
izgoreli i izginulo puno ljudi, zabranjeni u više zemalja, tako da je jedan
broj naših gostiju po prvi put imao šansu da zapaljivi film vidi na javnoj projekciji
upravo u našem bioskopu, Muzeju Jugoslovenske kinoteke.
Od prošle godine, po ugledu na verovatno najznačajniji
festival arhivskog filma - Il Cinema Ritrovato (Povratak filmu) u Bolonji, odlučili
smo da donekle izmenimo koncept i damo šansu remek delima koja su snimljena i
posle 1953. godine, nastala tokom šeste, sedme decenije prošlog veka. Time smo
privukli i neku novu mlađu publiku, koja se još uvek teško odlučuje na gledanje
nemih filmova, ali i dobili u kvalitetu filmova i bogatstvu programa koji
prezentujemo.
Šta biste iz programa izdvojili
Ove godine imamo blizu 40 programa, što znači i
četiri projekcije dnevno u obe naše sale, u staroj - Muzeju Jugoslovenske
kinoteke u Kosovskoj ulici i novoj - Upravnoj zgradi Jugoslovenske kinoteke u
Uzun Mirkovoj ulici. Jako je teško odlučiti se između tolikog broja
fascinantnih filmova koje ćemo prikazati, ali ću spomenuti one koji otvaraju i
zatvaraju festival, velike spektakle kao što su dvodelni Jelena-Pad Troje (1924)
Manfreda Noe i Kazanova (1927) Aleksandra Volkova. Istakao bih takođe ozvučenu
verziju legendarne Ejzenštajnove Oklopnjače Potemkin (1930), monumentalnu dramu
po delu Emila Zole Novac (1928) u reziji Marsela Lerbijea, decenijama
zabranjeni Jedan Skandal (1966) rediteljskog dvojca Alov-Naumov, po noveli
Dostojevskog, sjajnu mađjarsku komediju Liliomfi (1954) Karolja Maka, jedinstveni
program austrijskih ranih erotskih i porno filmova, koji će biti prikazivani
posle ponoći, jedini sačuvani deo kultnog samurajskog filma Neoprostivo (1926) Daisukea
Ita, proglašenog za najbolje japansko ostvarenje svih vremena i mnoge, mnoge
druge.
Navešću imena samo nekih od velikih reditelja
dela koja ćemo gledati ove godine: Tod Brauning, Alf Sjeberg, Tomu Ušida, František
Vlačil, Mario Soldati, Aleksej Granovski, Rangel Valčanov, Leo Mitler, Alber
Kapelani, A.V. Sandberg, Oktavijan Miletić, Mario Bonar...
Najzad, spomenuo bih i dva programa koja dolaze
iz našeg arhiva, sa zapaljivih kopija. U prvom ćemo prikazati dva ostvarenja
poznatog češko-američkog dokumentariste Aleksandra Hakenšmida Bezrazložna šetnja
(1930) i Zaboravljeno selo, u korežiji sa Herbertom Klajnom (1941), a u drugom
veliki program animiranih klasika iz Amerike, Rusije, Nemačke, Češke i
Rumunije, koje čuva naš Zapaljivi arhiv. Dodao bih i dve restauracije koje su
upravo završene u Digitalnom odeljenju Arhiva Jugoslovenske kinoteke i imaće
prezentaciju na ovogodišnjem festivalu. Reč je o filmovima iz perioda SFRJ - slovenačkom
Srećno kekec (1963) Jože Galea i makedonskom Ukleti smo Irina (1973) Koleta
Angelovskog.
Vratimo se sada ovm prostorima. Šta se ove godine na festivalu krčka?
Kao i svake od poslednjih godina, potrudili smo
se da pronađemo i prikažemo rana ostvarenja vezana za prostore Srbije, bivše
Jugoslavije i Balkana. U tome su nam ove godine značajnu pomoć dale Kinoteka
Bolonje i Aj (Eye) institut iz Amsterdama. Iz Bolonje stižu četiri tek
otkrivena filma vezana za Crnu Goru, Balkanske ratove i okupaciju Rijeke od
strane italijanskih trupa, snimljena u periodu 1910-1918. S druge strane, od
Kinoteke iz Amsterdama dobili smo niz od sedam putopisnih „Pate revija“ iz
razdoblja 1926-1927, kada su njihovi snimatelji obišli tadašnju Kraljevinu
Jugoslaviju i napravili serijal prekrasnih filmskih vinjeta u živopisnom „Pate
koloru“, vezanih za naše ljude, tradiciju i običaje.
Istakao bih takođe i zajednički projekat
Festivala kratkog metra, Jugoslovenske kinoteke i Avala Film Way-a, vezan za
izradu prve kolekcije srpskih animiranih filmova u periodu 1925-1928. Na ovom DVD
izdanju se nalazi 18 ostvarenja, a za program filmova koje je dao i pripremio
naš Arhiv najzaslužniji su Rastko Ćirić i Nenad Popović.
Ja kažem prateći programi, a Vi?
Uz već spomenutu promociju i projekciju DVD-a „Srpski
animirani film 1“, velika nam je čast što će se na našem festivalu predstaviti
knjiga tek izdana u Zagrebu „Leksikon jugoslovenskog filma“, čiji je autor
istaknuti filmski kritičar Nenad Polimac, dugogodišnji gost i prijatelj naše
manifestacije. Naravno, potrudićemo se za još neka iznenađenja tokom festivala.
Ko će zakucati na vrata XVIII Festivala nitratnog filma?
Iako nam je budžet ove godine za skoro četvrtinu
niži od prošlogodišnjeg, osim do sada najbogatijeg festivala, kako po obimu
programa tako i po broju filmova , rekord smo srušili i sa brojem od 32 gosta
iz 18 zemalja. Među njima je 11 direktora kinoteka i upravnika arhiva, filmskih
arhivista i stručnjaka, istoričara filma i filmskih novinara. Ovo je prava
prilka da se na jednom mestu razmene iskustva, dogovore budući projekti i povežu
ljudi čiji je jedini cilj sačuvati filmsku baštinu za budućnost i prikazati je
nekim novim gledaocima.
Svi smo svesni u kakvim šugavim vremenima živimo. Kako uspevate u materijalnom i organizacionom smislu da okupite toliko
inostranih kinoteka i arhiva?
Neverovatno je kako sa ovako ograničenim
materijalnim resursima i malim brojem od petnaestak ljudi, koji rade na
organizaciji festivala, pripremi kataloga, uvozu i izvozu filmova, pripremi
filmova za projekciju, za prevodioce i muzičare, uspevamo sve ove godine ne
samo da održimo festival već i da ga bitno poboljšavamo. Tajna uspeha je pre
svega u kontaktu sa bitnim ljudima iz „kinotečkog sveta“, kao i u ogromnom
ugledu koji uživa Jugoslovenska kinoteka, decenijama jedan od najznačajnijih i
najvećih svetskih filmskih arhiva.
U čemu je kulturološki značaj ovako specijalizovane manifestacije? Da li, kako i ime kaže, uspeva da "zapali" publiku?
Značaj našeg festivala je mnogostruk. Pre
svega, cilj nam je da prikažemo remek dela svetske kinematografije novim
generacijama, kao i neke stare i zaboravljene filmove koji su danas dočekali
svoje novo kritičko preispitavanje i iščitavanje. Pored ove edukativne uloge,
koja je namenjena kako najširem sloju gledalaca tako i pre svega mladima koji će
se profesionalno baviti filmom i njegovom istorijom, cilj nam je da skrenemo pažnju
na hitnu potrebu spasavanja starih filmskih materijala (kako digitalnom
restauracijom, tako i klasičnim analognim kopiranjem na filmsku traku).
Kao podatak koji će ovo potkrepiti, navešću da
se smatra da je danas iz pionirskog perioda kinematografije (1896-1914) u svetu
sačuvano manje od 10 posto snimljenih filmova. Ako je za utehu, zahvaljujući
svemu što smo pronašli u proteklih 15 godina, kako u drugim arhivima tako i kod
nas, Srbija se nalazi na pozitivnom vrhu sa oko 65 procenata sačuvanog domaćeg
filmskog fonda.
Da li ste proteklih godina bili zadovoljni odzivom publike?
Jedan od uslovno rečeno problema festivala bio
je svih ovih godina i relativno mali
odziv publike. Na to su uticala mnoga dešavanja u prethodnih četvrt veka, od zatvaranja
bioskopa, ulične ali i televizijske piraterijere, lošeg bioskopskog i
televizijskog programa koji je nametao komercijalne filmove i apslolutnu
prevlast američke kinematografije, koja jeste najbolja ali ne i jedina značajna
u svetu filma. Poslednjih godina smo puno radili na reklami i promociji
festivala i dobili neke nove gledaoce, pre svega studente sa umetničkih
fakulteta, no to je tek početak. Na nama je da i dalje aktivno radimo na većoj
vidljivosti našeg festivala, da razbijamo animozitet prema remek delima nemog
razdoblja, da širimo filmsku kulturu u svim slojevima...
Na kraju, šta je po Vašem mišljenju neophodno da bi Festivala
nitratnog filma i dalje živeo srećno i berićetno?
Smatram da naš festival pre svega počiva na
ljudima i njihovom entuzijazmu, jer dok je njih, biće i festivala. Svakako, očekujem
još veću pomoć našeg Ministarstva kulture (koje nas već godinama podržava) u
svakom smislu, kao i dalje širenje i poboljšavanje naših kontakata kako sa
kinotekama bivše Jugoslavije tako i sa
svim vodećim svetskim arhivima. Dobre lične i profesionalne veze, razmena
programa i ideja, naše aktivno učestvovanje na festivalima slične vrste, samo
mogu doprineti nastavku života festivala Zapaljivog filma, događaja kojim se
svake godine toliko ponosimo.
Нема коментара:
Постави коментар