igrokaz o ratnim i ljubavnim zločinima
Hartefakt
fond je u okviru svoje umetničke produkcije KAD SE ŽIVOT ŽIVI DRUGI PUT izabrao
tri predstave: Ostaci, Život i Gospođica Julija. Pozorišna predstava Ostaci po
dramskom tekstu Vuka Boškovića, a u režiji Andreja Nosova (osnivača i direktora
Hartefakt fondacije), u produkciji Hartefakta, premijerno je prikazana 17. juna
u 20 časova na festivalu Dev9t u Staroj Ciglani. Dramaturg predstave je Biljana
Srbljanović, a uloge tumače: Jelena Graovac, Miloš Timotijević i Irena Popović
Dragović, koja je ujedno i kompozitor songova. Dame i gospodo, ovde imamo posla sa predstava koja gura prst u oko.
Oko koje ne želi da vidi svet oko sebe. Svet koji je takav kakav je uistinu: lep i surov.
Prvi put sam u građevinsko preduzeće Trudbenik otišao
sa ocem da nabavimo građevinski materijal za vikendicu.
Čekali smo u redu. Strpljivo.
Drugi put sam bio na vinskoj manifestaciji koju je organizovala Vinska ilegala kada mi je majka već bila ozbilno bolesna.
I sad, na kraju još jedne uspešne radne nedelje, stojim ispred
devastirane industrijske hale upriličene u Integral favelu iščekujući početak pozorišne
predstave. Na festivalu Dev9t, okružen brojnim šarenolikim instalacijama i preplavljen
raznoraznim dešavanjima.
Između nas i uskog ulaza u hodnik prepreka kakva se obično
postavlja kada se nešto radi na putevima. I grupa mladih redara obučenih u
crno. Publika se nestrpljivo vrpolji. Šta će i gde biti? Čuje se muzike, barijera se uklanja, a redari negde
nestaju. Publika spontano kreće uskim hodnikom. Neki ljudi tu skupljaju
razrorazne pinklice u velike crne vreće. Ozbiljan glas, kao sa Dnevnika
izveštava o upadu srpskih policijiskih snaga u jedno selo na Kosovu i masakru u
njemu u vreme kada u njemu nije bilo ratnih dejstava. Odjednom, namerno ili
neopreznošću nekog od posetioca, nestaje i zvuka i svetla. Bauljamo po
polumraku. Penjemo se uz stepenice.
I gle, baš smo u prostoru gde smo nedavno probali
vina. Prepoznajem prostor, samo je sada u drugačijem kontekstu. Na bini su
glumci u formi tročlanog rock bend (nešto između Lajbaha i benda iz Ko to tamo
peva). Oni tumače likove dva para, zapravo četvoro prijatelja: Igora,Tamare, Jovane i Petra.
Koji žive svoje živote, proživljavaju svoje emocije i životne promašaje,
primaju i zadaju udarce u ritmu bubnja, samodovoljno se njišući kulovima kroz život. Plete
hramonika, pletu klavijature, struže violina, jauču gusle. Muzika ovde igra ključnu
ulogu, prenoseći ono što reči i mimika, pokreti ne mogu. Revolicionarne
koračnice, folk melodije i mambo ritmovi- da li oni mogu da prikriju sve ono
što kriju naše duše. Zatrovane i povređene.
Problemi su gurnuti duboko pod
tepih, a budućnost je prepuna neizvesnosti. Nimalo ne obećava, naprotiv. Da li
nam je potrebno suočvanje sa prošlošću? Ma,
baš nas briga, daj da se pravimo i dalje ludi! Da dignemo ruke od svega. Jer, šta uopšte
možemo da postignemo?
Da li život treba živeti pod motom:
“nadati se najboljem, a sprematu se za najgore!” Ustalom, biće sve u redu! I
zašto takav koncept kad tad mora pasti u vodu? Buć! Da li će sve pasti u zaborav?
"Kakva
će vam (nam) biti deca?"
„Svako od njih istovremeno i sumnja
da ga svi ostali lažu, zbog čega je jako povređen, ali je takođe uveren u
ispravnost svoje odluke da nikad nikome ne kaže istinu. Njihov manjak
iskrenosti u privatnim životima u suprotnosti je sa požrtvovanim pokušajima da
otkriju i dokažu da je sam (izmišljeni) vrh današnje vojske učestvovao u
(izmišljenom) ratnom zločinu u (izmišljenom) selu na Kosovu“, rekao nam je autor, dramski pisac
Vuk Bošković osvrćući se na ovu premijernu predstavu..
Ostaci su upravo to, ono što nam je preostalo, ako
uopšte jeste nešto posle svega. Posle ratova i kriza, ličnih lutanja i tragedija,
razočaranja. I, krucijalno pitanje koje se postavlja (samo po sebi) ima li uopšte
ikakvog smisla i vredi li i dalje bilo šta pokušavati? Čemu sumanuta potreba za
promenama, za borbom, u sistemu koji je zasnovan na večitom licemerju, prikrivanju
i providnim manipulacijama. Koliko smo daleko otišli u mimikriji? Čemu naši
životi i kakva je njihova svrha? Gde je nestala ljubav, ako ju je ikada i bilo?
Zašto konzumiramo baš sve što nam namažu na hleb? Treba li tragadi za istinom i
zašto da? Ima li sigurnosti, ima li poverenja?
Motivisani glumci uspešno su
preneli ove dileme na publiku. Da se preispitamo? Ili bolje ne? Što se mene lično tiče, odavno ne verujem u
velilke istine, niti u grandiozne pobede. Kako neumitno starim skloniji sam gerili,
diverzijama i subverzijama. Počnimo od malih stvari. ‘ajmo na pivo!
Нема коментара:
Постави коментар