Kao cirkuski igrač na trapezu,
Ludak usred policijske stanice visi nad ponorom – u zapletu, koji preti da se
zakovitla u urnebesnu komediju zabune. A šta se krije iza toga? Možda nešto subverzivno?
Premijera predstave u kojoj
igraju Nikola Đuričko, Bojan Dimitrijević, Nikola Rakočević, Miloš Samolov,
Marta Bjelica i Joakim Tasić je u petak 22. aprila u 20.30 na Sceni Studio JDP. Dramu Darija
Foa prilagodila je našoj sredini Sara
Radojković, dramaturg predstave. Režiju potpisuje Maja Maletković. Scenograf predstave
je Vera Stanišić, kostimograf Vladislava Joldžić a kompozitor i dizajner zvuka
Danica Vujošević.
Ansambl, predvođen Nikolom Đuričkom,
raskrinkaće sve nelogičnosti vezane za smrt jednog anarhiste, jer iza maske
komedije vreba svet organizovanog kriminala, državne korupcije, političkih
ubistava, verske netrpeljivosti, terorizma.
Slučajna smrt jednog anarhiste (1970/71) prati jedan turbulentan
period u italijanskoj istoriji poznatiji kao Godine olova, koji je obeležio talas terorističkih napada s kraja
1960-ih i koji je trajao do početka 1980-ih.
Ova komedija Darija Foa, konkretno, osvrće se na dešavanja vezana za misterioznu
smrt anarhiste i železničara, Đuzepea
Pinelija, koji je uhapšen povodom
eksplozije bombe u Nacionalnoj Poljoprivrednoj Banci u Milanu 1969. godina.
Prilikom eksplozije nastradalo je 16 civila.
Tada je širom Italije privedeno
preko 80 anarhista. Pineli, jedan od njih, bespravno je zadržan u policijskoj stanici
tri dana i tri noći, sve dok sa četvrtog sprata nije „ispao“ kroz prozor. Da stvar bude čudnija, pojavila su se
govorkanja da je i pre toga bio mrtav.
O smrti ovog običnog čoveka ne bi
se, verovatno, ni prozborilo u javnosti da se u blizini nije održavala
konferencija za štampu, te je nekoliko novinara, pukom igrom slučaja,
prisustvovalo ovom nemilom događaju.
Sam Dario Fo izveo je premijerno
ovaj komad godinu dana nakon pomenutog incidenta, a zatim nastavio da ga sa
svojom pozorišnom trupom igra, i to po stadionima, fabrikama, halama. Za
potrebe pisanja komada, koristio je dokumentarnu građu, sudske i policijske
izveštaje, ne bi li publiku u potpunosti informisao o tom događaju i raskrinkao
sve nelogičnosti vezane za smrt jednog anarhiste.
Rediteljka Maja Maletković smatra da je ova predstava smešna,
komična, koliko i angažovana. Pisana je u vreme bombaških napada, ali je
paralela sa današnjim vremenima jasno uočljiva i uznemirujuća:
„Danas, skoro pedeset godina
nakon nastajanja ovog dela, malo šta se promenilo na bolje, ako se stvari nisu
i pogoršale. Ključno je pitanje u kojoj meri država zloupotrebava svoj položaj
i eksploatiše svoje građane.“
Ovaj komad otkriva sisteme i
obrasce kako se laže, kako se manipuliše, kako se amnestiraju odgovorni od
krivice. Posle prvog komada u JDP-u, preuzetog iz Mikser Hausa, predstave What the fuck are we doing here, satiričnog
kabarea, koja se zasniva na ličnim stavovima, pričama aktera i frustracijama,
Maja smatra da sa ovim komadom nastavlja u istom pravcu.
Nikola Đuričko koji u ovom komadu tumači rolu ludaka, nam obećava
sumanutu komediju italijanskog tipa, koja će se dugo i uspešno davati, a on
dobiti brdo nagrada. Simpatičan mladić!
Iako, ili možda baš zato to u predstavi tumači sumanutog čoveka, zapaža
da u policijskoj stanici, uprkos nesrećnim dešavanjima, vlada dosta opuštena
atmosfera. A onda se pojavljuje on i zbiva
se nešto slično kao u Revizoru.
"Jednom predstavom ne možemo da promenimo stvarnost, ali bar možemo da zagolicamo nečiju maštu", zaključuje svoje izlaganje Đuričko.
Mikrofon Đuričko na sredini
terena dodaje Nikoli Rakočeviću koji
ovaj komad naziva čak lakrdaškim, uz napomenu da nam on nudi formulu kako (pre)živeti
u ovakvom svetu.
Kaže da više voli scenu Studija JDP nego Veliku scenu, jer omogućava bolju interakciju glumaca i publike.
Vraćajući se na predstavu, konstatuje da u svetu u kojem caruje ljudska nemarnost, infantilnost na
velikim pozicijama, bitno je samo kod kog je lopta, kod koga je moć. Da li je,
ikada, u pravim rukama?
Ne znam da li se osetio
prozvanim, tek reč preuzima, Bojan
Dimitrijević, koji je u ovom komadu načelnik policije. On našu pažnju skreće na odnos medija spram
države, smatrajuću da su u dosluhu i da zajednički formiraju lažnu sliku
društva i života i na tacni je pompezno poslužuju naivnim konzumentima. I pita se da li čovek sa dijagnozom treba na to da nas opominje?
Deluje mi da je, i na ovoj konferenciji
za medije, Maja uplelala svoje rediteljske prste. Jer, čim je Bojan prozvao
medije, reč dobija mlada Marta Bjelica,
koja ulogom novinarke debituje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ne štedeći
reči hvale, ona konstatuje da su joj kolege neodoljive i da je rad na ovoj
predstavi bio zabavan.
A gde je dobra zabava, tu je i
policija. Zato, reč preuzima još jedan debitant u ovom pozorištu, Joakim Tasić, koji nas ubeđuje da je on
u predstavi sasvim slučajno tu i da se raduje premijeri. I pita se kakav je to svet gde se samo Ludak brine za moral?
A ko ih je obukao i kako? O tome
govori kostimograf Vladislava Joldžić, takođe debitantkinja u ekipi, i kaže
da je njen rad bio objedinjen koncept sa koleginicom zaduženom za scenografiju. I da je rezultat poprilično
fotogeničan. Da se oslonila na modu 70-tih, ali i da ju je modfikovala. Da su se kostimi šili mesec dana.
Znači ona je glumcima uzela meru!
Za zvuk se pobrinula Danica Vujošević koja je već radila sa
rediteljkom Majom, te joj je blizak njen koncept, a dopada joj se što Maja traži uvek iskorak unapred.
Muzika odgovara vremenu u kojem se radnja dešava i inspirativna je, a opet savremen.
Premijera će se, usled nesrećnih
dešavanja sa scenom Bojan Stupica, održati u Studiju JDP, prostoru koji je vrlo
specifičan i intiman. A sama predstava,
po formatu bliska A produkciji, je zahtevna i scenski i tehnički. To je prosto
bio izazov s kojim se suočila scenografkinja
Vera Stanišić.
Konferenciju efektno zaključuje dramaturg Sara Radojković nagoveštavajući
otkivanje bolnih stvari i velikih istina, zakamufliranih iza epohe, igre u
svakom smislu te reči i istine koje se lakše progutaju uz otklon, iz kontre.
Potvrđuje Bojanove reči da komad govori i o medijima danas, ovde, a publici
ostavlja na volju slobodne asocijacije i predlaže joj da uključi sve receptore.
Vratimo se sada, na kraju, piscu
ovog izuzetnog komada. Dario Fo
rođen je 24.marta 1926. godine u Sanđano. Ovaj italijanski dramski pisac,
režiser, glumac i satiričar, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1997. godine.
Njegovo dramsko stvaralaštvo formirano je pod uticajem komedije del arte,
francuske farse, neorealističkog filma i pozorišta Eduarda de Filipa, broji
preko osadeset ostvarenja. U svojim delima on kritički, smelo i potsmešljivo preisputuje svet u kom i dan-danas živimo –
svet organizovanog kriminala, državne korupcije, političkih ubistava, verske
netrpeljivosti (licemerje i dogmatizam crkve), terorističkih napada i sukoba
kako u Italiji tako na Bliskom istoku, ali i u SAD. Svet klovnova sa opasnim
namerama. Foovi pozorišni komadi, među kojima se svakako izdvaja komedija
Slučajna smrt jednog anarhiste, 1970/71, prevedeni su na najmanje trideset svetskih
jezika.
Smeh, podsmeh, parodija, satira,
groteska, to su – ako pokušamo da sumiramo – pozorišna sredstva ali i elementi
Foove raskošne moći kao glumca i pripovedača. Višeslojnost Foovog jezika veoma
je bliska uznemirujućoj muzikalnosti njegovih predstava.
I posle više od četiri decenije,
Dario Fo je i dalje vodeći italijanski dramski pisac: njegova istrajnost da
progovori u ime radničke klase, glasom dramatičara koji je neuporedivo
istinitiji od bogougodnih, zvaničnih istina establišmenta. Njegov neprekidni
izazov državnom autoritetu i zvaničnim istinama na ravni je individualne
karnevalizacije stvarnosti.
Njegova dela ne igraju se često,
te to shvatite kao direktan i nedvosmislen poziv da pogledate ovu predstavu.
Sjajan tim, okupljen oko ovog projekta, obećava odličnu predstavu. Nikola
Rakočević to je efektno sublimirao na samom kraju konferencije za medije rečima:
„Zabava je zagarantovana, a za
prosvetljenje se i vi malo potrudite!“
Autori fotografija: Aleksandar Angelovski i Nenad Perić
Нема коментара:
Постави коментар