Гори, моја госпођице: Неподобан мали човек

Када је на редовној приватној пројекцији видео Форманов филм о ватрогасцима, председник Антоњин Новотни дословно је, према речима његовог сина, пошашавио од беса! Због његове интервенције филм дуго није могао да стигне у дистрибуцију.

Милош Форман је своја прва три филма, Црни Петар, Љубави једне плавуше и Гори, моја госпођице, снимио шездесетих година, док је живео у Чехословачкој. Овај последњи, Гори моја госпођице (Hori, ma panenko), снимио је 1967. и то остварење било је пресудно у његовом животу. 

 

Следеће године извршена је инвазија земаља Варшавског пакта на Чехословачку, а Форман се у том тренутку налазио у Француској, где је преговарао о свом првом америчком филму Свлачење. У том тренутку, он је уз Јиржија Менцела, Веру Хитилову, Ивана Пасера и Јана Њемеца био оснивач онога што ће у историји кинематографије остати забележено као чешки нови талас. Свестан да као један од присталица прашког пролећа нема шта да ради у окупираној Чехословачкој и знајући да му је, између осталог, након социјалистичког преврата и рушења тадашњег реформаторског шефа државе Дупчека претила казна од чак десет година затвора, Форман се није вратио у домовину, већ је из Француске емигрирао у САД.

 Гори, моја госпођице је фарса о провинцијском животу која се догађа поводом годишњег бала ватрогасаца. Форман приказује ватрогасну забаву у малом чешком месту на којој по злу крене све што би могло кренути. На идеју за тај филм Форман је дошао кад је са својом екипом посетио сличну забавицу у једном забаченом селу. 

У књизи Антоњина Ј. Лима „Милош Форман, догађаји” сам Форман је о томе говорио рекавши у уводу да су Јарослав Папоушек (уз Формана и Ивана Пасера сценариста филма Гори, гори моја госпођице) и он отишли у планине не би ли писали договорени сценарио, али да им није ишло:

Једног дана смо с плаката сазнали да ће се у градићу у којем смо боравили одржати бал ватрогасаца. Посао нам није ишао одруке, скијали смо, играли билијар, и из пуког очајања и жеље за проводом одлучили смо да пођемо на тај бал. Сутрадан нисмо више могли да разговарамо ни о чему другом него о ватрогасцима и о томе шта смо на балу видели. За шест месеци сценарио је био завршен...

Гори, моја госпођице је филм без главног јунака. Као што је познато, главни јунак често има ту функцију да преузима на себе грехове других. Преузима на себе тај крст, и тиме што изазива саосећање, парализује код гледалаца општи утисак, а то је осећање горчине. Зато је тај филм много више горак и суров од мојих претходних филмова. Налазим да је то исправно, јер кад се бавим неким ко је слабији од мене, не могу да будем до краја суров. Али кад нападам нешто што је стотину пута јаче од мене, тада су злоба, па чак и суровост сасвим умесне.

Када је филм завршен, догодило се оно што смо сви очекивали. Најпре је стигла поверљива вест с пројекције у Министарству културе – другови се нису много смејали, а затим су уз сендвиче и винце јадиковали: зар то треба да буде слика нашег обичног човека?

А чешки писац Јозеф Шкворецки у истој књизи је сведочио:

– Када је на редовној приватној пројекцији видео Форманов филм о ватрогасцима, председник Антоњин Новотни дословно је, према речима његовог сина, пошашавио од беса! Због његове интервенције филм дуго није могао да стигне у дистрибуцију.

Форман се у том филму руга систему (углавном кроз приказ окошталог политичког језика и церемоније) много више него што га ставља под лупу политичке осуде. Он се више шали с малим, кварним и кварљивим људима. Код Формана нема култа народа нити романтизовања народних маса. Код њега, „обични људи” су кварни, поводљиви и лакомислени колико и велике идеје. У поменутом интервјуу, Форман је поводом свог филма Гори, моја госпођице још објаснио:

Када је филм приказан у месту где сам га снимао, саветовали су ми да не идем тамо јер бих могао да будем нападнут. Разјарена скупина веома љутих ватрогасаца могла би ме пребити. Нисам ишао, али су ми рекли шта се десило – да се филм завршио и да је, наравно, одмах постављени човек устао и рекао: „Другови, мислим да је овај филм срамотан, препун лажи о нашим херојским ватрогасцима који се боре да спасу наше животе и нашу имовину од пожара. А погледајте ово шта су направили и како их исмејавају са овим лажима.”

Када је он завршио, један од локалних ватрогасаца подигао је руку и рекао: „Па, другови, ја не знам зашто ви кажете да је то лаж, да ли се сећате када је горела барака овог старца а ми нисмо могли да стигнемо тамо јер сам ја био пијан, па побогу нисмо могли да истерамо ватрогасна кола из гараже.” И људи су почели да аплаудирају и да се смеју јер оно што комунистички организатори пројекције нису схватили, било је то да они филм не приказују локалном становништву већ глумцима, људима који су учињени бесмртним на платну и били поносни што себе виде у филму. Мислим да су разумели да је филм комедија, да је сатира и да га нису схватили сувише лично, тако да је то био тотални фијаско, али су они свакако забранили филм.

Осим партије, која је напала филм јер је мислила да је то алегорија на комунистички систем, побуниле су се и чехословачке ватрогасне заједнице зато што су сматрале да се Форман превише шали на њихов рачун. А, у ствари, то није филм о ватрогасцима, већ о професионалном приказу сваке људске ситуације. Форман је сам рекао да није имао намеру да тим филмом пошаље икакву поруку, већ да му је идеја била да сними искрену комедију коју ће свако моћи да протумачи онако како жели. Али проблем свих влада и комитета, како је истакао Форман, јесте у томе што се сви они претварају и људима обећавају срећу, весеље и задовољства у животу, а знају да то није истина и да ће кад-тад то морати да се заврши катастрофално.

Овај филм требало је да буде приказан и на фестивалу у Кану, али те 1968. године најгламурознији филмски фестивал није одржан због великих студентских демонстрација у Паризу, а са студентима су се солидарисали и бројни филмски радници бојкотујући фестивал, који је потом и отказан. 

Упркос томе што је у Чехословачкој био забрањен, филм Гори, моја госпођице био је кандидат за награду Оскар у категорији најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Био је то и први филм који је Форман снимио у боји и један од врхунаца чешког новог таласа. Гори, моја госпођице у Чешкој ужива култни статус, што и не чуди будући да је прича потпуно универзална и може се лако пресликати на било који кутак света. 

На питање од пре неколико година како данас гледа на свој филм Гори, моја госпођице, Милош Форман је рекао:

То је филм према којем осећам веома велику нежност.