PEDESETO IZVOĐENJE MONODRAME ISPOVEST DMITRIJA KARAMAZOVA

Adaptacija dela romana F.M. Dostojevskog

Autorski projekat NEBOJŠE DUGALIĆA

Igra: Nebojša Dugalić

Ovenčana velikom nagradom Srebrni vitez u Rusiji, monodrama Ispovest Dmitrija Karamazova, autorski projekat Nebojše Dugalića, zasnovana na romanu ruskog književnog genija F. M. Dostojevskog, se od januara 2013. godine nalazi na redovnom repertoaru Male scene Opere i teatra Madlenianum. Posle brojnih gostovanja u zemlji i inostranstvu i nagrada koje je na njima osvajala (predstava je poslednji put gostovala na Brionima u okviru festivala Ulysses) publika će u petak 7. februara od 20 časova imati prilike da je vidi PEDESETI put.

Ispovest Dmitrija Karamazova predstavlja monodramsku adaptaciju dela romana F.M Dostojevskog u kome Dmitrij Karamazov, neposredno pred svoj sunovrat, odlučuje da svoj očaj kaže bratu Aljoši, njegovom „angelu na zemlji“, i da ga, iz bezizlaza zamoli za nemoguće – da od oca ište pomoć u novcu. To je situacioni okvir događaja u kome se ispreda priča o mrtvom čvoru njihovih sudbina u koji su se nerazmrsivo zapleli i Dmitrij i otac i Ivan i Katarina Ivanovna i Grušenjka i svi oko njih, a Dmitrij Karamazov je onaj iz koga se ta nerazmrsivost izvija u vapaj da se razreši nerazrešivo...

O svom viđenju ovog kompleksnog lika i svojoj postavci monodrame reditelj kaže:

„Širok je čovek, moj Aljoša, suviše širok...ja bih ga suzio.“ Ovim rečima Dmitrij Karamazov kao da progovara svu svoju nemost pred zbitijem kojim je sudbinom zatečen. Nemost pred onim neimenjivim, nepredočivim, onim čemu se ne da videti lice a što neprestano podriva sve naše zemno trajanje, onim nezahvativim bilo kakvim pojmom i uopšte kakvim bilo određenjem. Postojanje oslonjeno na odsustvo bilo kakvog oslonca, nagoni sve junake Dostojevskog na gotovo mahnitu iracionalnost postupanja do te mere da se čini kako u dva različita trenutka činjenja uopšte nije reč o istom subjektu, koji, uz to, kao da ne predstavlja ništa drugo do puku vetrometinu razuma i nerazuma i golu nemoć da se nasluti bilo kakva odgonetka. Dmitrij je sav u tesnacu ove „širokosti“ koja se ne da suziti. 

Bilo da je reč o dramskim sklopovima, unutrašnjem prostoru likova, situacionim okvirima, problemskim snopovima, sve je kod Dostojevskog obeleženo trudom da se, u odsustvu imena za vlastitu sudbinu, makar ocrta prostor te neimenjivosti i da tako, bar za malo, čovek umiri svoju neutaživu žudnju za onim što mu zauvek ostaje nedohvatno. Zavodljivost te igre nedohvata je u tome što ona ima i svoje nadne trenutke kada stvari izgledaju da će poći po dobru, a ti trenuci nade se pokažu kao tek varljivi oslonci pukog predaha u suštinski nezadrživom sunovratu.   

Kao da taj koštac nade i očaja, ta mnogostruka neizdrživost protivrečnosti, hoće da po našoj koži raspiše svoju povest, ostavljajući nas da do izdaha ne saznamo u čijim je rukama, ustvari, od naše vlastite kože posedovni list .