U kafeteriji Bukmarker u knjižari Delfi SKC 4.
februara je održana promocija knjige „Manastir“ Milomira Đukanovića. O
knjizi su, osim autora, govorili književnici Srba Ignjatović i Milisav
Savić, kao i književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov.
Književni
kritičar Mileta Aćimović Ivkov rekao je da je ovo delo zanimljivo,
uspelo i intrigantno i da se ne može čitati odjednom, već zahteva pažnju
i analitičnost, što dokazuje da nije nastajalo jednostavno i u kratkom
vremenu.
„Ukrštajući vremenske planove, autor je želeo da progovori o
prelomnom periodu naše novije istorije, kada su se stara društvena
konstrukcija i duhovne i praktične navike doslovno posuvraćivale i
razgrađivale. Tako se u jednoj posuvraćenoj optici, u kojoj se jasno
vidi kako se aktiviraju ironija, humor i najviše groteska, dešavaju
stvari baš kao iz one filmske sekvence iz ’Balkanskog špijuna’, gde
Ilija Čvorović kaže da ništa nije onako kao što izgleda. Sledeći tu
logiku, veoma je uverljivo svoje likove izgradio Milomir Đukanović. Ali
on to nije želeo samo da bi oni nama bili zanimljivi i dobri. To je
sumrak vrednosti, razgradnja države po onim šavovima o kojima običan
čovek nikada ne misli.“
Književnik
Srba Ignjatović govorio je o glavnom junaku „Manastira“ Anastasu
Jovanoviću, čukununuku našeg prvog gravera, litografa, istorijske
figure.
„On je ono što se zove podeljena ličnost, pride je psihotična
osoba. Dakle, on pati od nekog gotovo psihijatrijskog problema, mada
autor nema potrebe da se time bavi niti da to tumači. On neprestano čuje
glasove koji ga progone i taj preplet svesti je u vezi s nečim što
bismo mogli da nazovemo prostorom junakove svesti. Često dolazi do
preklapanja imaginarnog prostora sa realnim. To je jedno konstruktivno
načelo, obrazac koji je Đukanović usavršio i plodno, ubedljivo i sa
lirskim nabojem upotrebio u pretežnom delu romana. To mu je dalje
omogućilo da činjenice realnosti i ceo taj naboj devedesetih godina
blago stavi u podtekst. Druga partija se vraća na poznati postupak
linearnog kazivanja, najbliža je pripoveci, a onda dolazi pomenik, koji
daje povratno svetlo na priču, a malo je i dosoli, mistifikuje.“
Književnik
Milisav Savić je rekao da knjizi zavodljivost daju delovi u kojima se
ispoljava autorov dar aforističara i humoriste.
„Cela ta priča koja se
zbiva u kafani ima jaku dozu satiričnog i humorističnog i nije ovde
badava pomenut Gogolj, jer to je u njegovoj tradiciji. Ali ima i
Bulgakovljevih elemenata – ta đavolska atmosfera odlično je uklopljena u
tim situacijama. Što se tiče formalnih osobina koje su nove u njegovom
postupku izdvojio bih to što je roman pisan u polifonijskom tonu. Da bi
se premestio sa jednog glasa na drugi, autor je osmislio da se u glavnom
junaku pojavljuju razni glasovi, a da bi u tome još bolje uspeo,
poslužio se trikom ’deus ex machina’, izumom koji dozvoljava naratoru da
uđe u svest svakog junaka.“
Na
samom kraju, autor je rekao da je ova knjiga drugačija od njegovih
prethodnih, jer svakim novim izdanjem želi da čitaocima pruži nov
doživljaj i osvrnuo se na neke komentare da ona možda i nije došla u
pravo vreme.
„Ima u ovoj knjizi mnogo likova koji podsećaju na likove iz
naše bliske političke prošlosti, ali to me ne brine mnogo. Književnost
nastoji da bude iznad politike.“
Нема коментара:
Постави коментар