Изложба фотографија са снимања филма „Мајстори, мајстори!“
Горана Марковића, коју је поводом 40 година од премијере приредила Маја Медић,
отворена је 25. фебруара у Дворани Културног центра Београда, а након
пројекције тог култног филма публика у препуној сали уживала је у ангедотама са
снимања којих су се присетили аутори и глумци.
Дугим аплаузима поздрављени су редитељ и сценариста Горан
Марковић, директор фотографије Милан Спасић Папи, композитор Зоран Симјановић,
глумци Снежана Никшић, Добрила Ћирковић, Тања Бошковић, Богдан Диклић, а праве
овације дочекале су Миру Бањац.
Горан Марковић је испричао како је филм настао готово
случајно, када је група младих људи 1980. године желећи да ради нешто ван
шаблона основала, како је рекао, фирмицу „Арт филм 80“, а спиритус мовенс Аца
Стојановић рекао: „Ајде, ко има нешто, да снимамо“.
„Ја сам имао ту причу коју сам чуо, о одласку у пензију
чистачице у основној школи. Брзо сам је написао, а брзо смо и снимили, за само
18 дана, односно ноћи, јер смо снимали у правој школи у време када нема ђака“,
рекао је Марковић.
„Радило се без буџета, без хонорара, неонке смо качили на
шпер плоче и то нам је била расвета. Апсолутни андреграунд, али постојала је
идеја и скупили су се најбољи глумци. Очекивали су добру забаву и јесте била
јако добра атмосфера“, истакао је Марковић, напомињући да је критика у први мах
игнорисала овај филм, али да је током година почео да стиче верну публику, што
је редак случај.
Мира Бањац је приметила да она у овај филм није ушла ради
забаве, већ зато што је прижељкивала да ради са Гораном, чију је породицу
поштовала, а његова мајка Оливера била јој је драга пријатељица.
„Када смо добиле сценарио настало је одушевљење. Нисмо
мислили о парама. Оливери и мени није било доста наших сцена“, рекла је Мира
Бањац, те изазвала смех у публици описујући како су Оливера Марковић и она
покушавале да нешто измисле и додају.
„Наше улоге нису велике, али су нам биле драге. Уживале смо.
А сада је то филм којим се сви из екипе поносимо“, рекла је Мира Бањац, истичући
да су у филму „Мајстори, мајстори!“ играли и неки велики мајстори којих више
нема - Павле Вуисић и Зоран Радмиловић.
У разговору, који је водила Маја Медић, глумци су се
присетили и покојних колега Семке Соколовић-Берток, Предрага Пепија Лаковића,
Миливоја Миће Томића, Стојана Дечермића, Миодрага Андрића (Љубе Мољца), Радета
Марковића.
Горан Марковић је додао како му велика глумица Рахела Ферари
није опростила што је уместо ње за улогу чистачице Кеве ангажовао праву
чистачицу из Народног позоришта Смиљу Здравковић, којој је то било прво и
једино појављивање на филму. Присетио се и песника Александра Секулића, по
чијем је првом стиху песме „Мајстори у кући“ филм назван.
Милан Спасић је описао начине сналажења са техником у, како
је рекао, сиротињским околностима, а Зоран Симјановић како су у подруму
Академије пронашли инструменте потребне за музику какву је замислио.
Богдан Диклић, који је у улози школског инспектора имао
сцене са свим колегама, рекао је да је играо у свом матурском оделу, али да би
он и платио само да присуствује.
„Трудио сам се да не сметам. Све су те улоге
колоритније од моје често сам се претварао у гледаоца. У сцени са Оливером
Марковић и Зораном Радмиловићем једва сам преживео, јер нисам смео да се
смејем“, рекао је Диклић.
И Тања Бошковић, Снежана Никшић и Добрила Ћирковић говориле
су о изузетној атмосфери на снимању, дружењу, као и умећу рада Горана Марковића
са глумцима.
Аутор фотографија на изложби је Раде Самарџић.
Уредница у КЦБ-у Весна Даниловић истакла је да је за ту
установу задовољство и част да има овакав програм у „биоскопу доброг филма“,
како се назива ДКЦ, те подсетила да је Филмска галерија ДКЦ-а од 2016. године
намењена истицању изузетних аутора и дела
у кинематографији и уметничким дисциплинама повезаним са филмом.
Нема коментара:
Постави коментар