Leonard Koen bez zaštite na XII Belodocsu

Među pet izuzetnih muzičkih dokumentaraca u programu „Intermission“, XII Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs prikazaje i film o čuvenom kanadskom pesniku i muzičaru Leonardu Koenu „Bird on a Wire: Leonard Cohen“, u režiji Tonija Palmera za koji je dugo smatrano da je zauvek izgubljen. Reditelj je boi gost nedeljne projekcije u Domu omladine Beograd. Zahvaljujući otkriću 294 rolne filma 2009. u jednom skladištu u Holivudu, dokumentarac je pronađen i digitalno restaurisan u punom sjaju.

Film, nešto duži od dva sata, beleži turneju Leonard Koena  (1934.-2016.), po Evropi 1972. godine. Koen je 18. marta 1972. krenuo na turneju po Evropi, počevši u Dablinu, a završivši u Jerusalimu 21. aprila. Nastupao je u 20 gradova, u Rojal Albert Holu u Londonu, Stokholmu, Amsterdamu, Kopenhagenu, Beču, Berlinu, Parizu…

U filmu je zabeleženo 17 najvećih Koenovih pesama, emocionalno interpretiranih u vreme kada je bio na vrhuncu svoje slave. To je i svedočanstvo jedne muzičke turneje i slika utisaka o svemu onome što se desi tokom nastupa.

Reditelj filma je renomirani britanski dokumentarista Toni Palmer, čovek koji je na filmskoj traci ovekovečio Bitlse, Erika Kleptona, Mariju Kalas. Kaže da Ričard Barton nije voleo svoj nos, uži, niti glas i da nije voleo da sebe gleda na ekranu. Koen do tada nije gledao sebe.

 „Leonarda sam upoznao u bekstejdžu na Isle of Wight festivalu 1970. i kasnije sam nekoliko puta pisao članke o njemu. Oktobra 1971. nazvao me je njegov menadžer i pozvao me u Njujork. Sa sobom sam poneo Koenovu zbirku pesama. U kancelariji su sedeli i menadžer i Koen. Menadžer reče Koenu da napusti prostoriju. Naime, Lenarda nije znao, ali menadžer jeste, da diskografska kuća neće da obnovi  ugovor s njim.  

Menadžer je  imao problem, jer Koen nije želio ni da krene na turneje. To  je mirisalo na poslovnu katastrofu. 

Zbog toga me je zamolio da snimimo film. Leonarda se vratio i prvo što je rekao beše da ne želi nikakav film. Srećom, video je u mojim rukama već pomenutiu zbirku njegovih pesama.  On se obradova što znam da je on pesnik, što je verovatno probilo led. Potom je rekao da ima tri veoma bitna uslova. 

Prvo - nije želeo da snimam klasičan film o turneji. Drugo, da neje hteo da ga prikažem kao pevača sentimentalnih ljubavnih pesama. I treće: insistirao je na tome da je njegova poezija u suštini veoma politična, govore o svetu u kojem živimo. Bilo mu je vrlo važno da to prikažem u filmu. Rekao sam mu da je to sve u redu.  Onda je on mene pitao da li imam neki ulov. Imam samo jedan, rekoh: da ga neprekidno pratimo, da nam nikada ne zatvaraju vrata pred nosom, kako ne bismo propustili nešto interesantno. Ekipa je brojala 25 ljudi, svi su bili smešteni u jedan hoteli i išli u saunu. 

Bili smo sedam nedelja zajedno. I tamo smo ušli s kamerom, ali od pare ništa se nije viodelo. Tako je nastao intiman uvid u svet jednog umetnika. Vrlo brzo sam montirao film. Leonard ga je pogledao i samo promrmljao  da je film previše ’konfrontirajući’. Rekao sam:

’Leonarde, evo ga materijal, odnesi ga, i vidi ako možeš da napraviš da bude manje konfrontirajući.’

Menadžer je do tada plaćao film, ali kako je pesnik i kantautor bio nezadovoljan rediteljskom verzijom filma, uložio je svoj novac (295 hiljada dolara), upustio se u naknadnu montažu da bi iz nje dve godine kasnije izašao još nezadovoljniji, da ga je stvarno mrzeo. Ovaj film je svojevremeno imao jedno bioskopsko i jedno televizijsko prikazivanje, da bi potom misteriozno nestao.

Film je bio 35 godina izgubljen. Od leta 1974. do početka 2009. film je bio izgubljen i samo su kružili veoma loši butleg snimci sa nemačke televizije. Znate ja sam reditelj i onog jezivog, ludog filma o Frenku Zapi „200 motela“ (1971.).

Konačno,  filme trake sa filmom o Koenu su se volšebno 'pojavile' zapuštene u jednom holivudskom magacinu. No, materijal je bio razbacan, zvuk katastrofalan, kada sam otkurio jednu muziku samo sa saundtrakom. Zvučao je odlično. No, šta da radim sa muzikom bez slike?

Onda smo krenuli s mukkotrpnim radom koji je trajao sedam meseci i gde smo pregledali,ručno i elektronski popravili svaku sličicu, slagali ga poput pazla, da bismo na kraju uradili digitalizaciju. iniolo se da radu nema kraja. Na omotu DVD  izdanja hteo sam da stavim Pikasovu golubicu. Preko nekih veza, pokušao sam da dođem do autorskih prava. Rekoše mi da to nije moguće, da nikome ne daju.Nazvao sma gospođu u Madridu, a ona mi je rekla da joj pošaljem materijal. Uradio sam to. Nazvala me je rekla da su pogledali film, da su svi plakali... Opustite se, niste još ni videli film!

Onda je rekla, da nam prava, nažalost ne može dati, jer je Pikasova orginalna ptica bila plava, a mi smo je prebacili u zlatnu. Brže bolje smo je vratili u prirodnu boju. ’Može’, rekla mi je, a ja sam pitao koliko smo dužni za autorska prava. ’Gospodine, odgovorila je ona, niste me razumeli. Rekla sam da vam dajemo prava.

Nakon Koenove smrti, ovaj dokumentarac je započeo i bogat festivalski život premijerom u Torontu. Prišla mi je tada jedna Koenova obožavateljka snažno me odgurnula i rekla: ’Uništili ste mog Leonard Koena! Posle Vašeg filma njegove ploče ne zvuče isto!?

Nisam se nadao da će vas biti ovoliko. Posle filma, u holu ću potpisivati kopije diskova i saslušaću Vaše rekacije“, rekao je Palmer na kraju svog izlaganja. 

Palmerova kamera, zaista, otvara dušu Koena, autora mnogih knjiga poezije, jednog od najčitanijih pesnika severnoameričkog kontinenta, kantautora čije su balade postale simbol mnogih generacija. Snimajući ga dok peva, Palmerova kamera omogućava gledaocu da zaviri u dušu ovog jedinstvenog i zagonetnog umetnika na duhovit i buntovan način, kako je i živeo. 

Film svedoči kako je specifičnim, jednostavnim stilom i jakim emocijama koje izbijaju iz svakog njegovog stiha Koen uspeo da postane jedan od najcenjenijih muzičkih umetnika XX veka, koji  je održao je najbolji koncert koji je Beograd video. Sada ga gledamo na Beldocsu. U prepunoj sali Doma omladine Beograda. Aleluja

*video snimci su sa koncerta koji je Koen održao u Kombank dvorani 2. septembra 2009. godine. Snimci vlasništvo Kultnrika.

Leonard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi.

Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966).

Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora.

Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006).

Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, kao i zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša, a u izdanju „Geopoetike.“

Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku.

Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu princa od Asturije za književnost.

Među književnim nagradama je i „Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence“ (PEN nagrada za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine.