Priče o zdravlju naše planete danas su nam
potrebnije nego ikada ranije. Makar one bile i u bajkama. Jedna od tih
bajki – magična priča o ranjenoj prirodi Seline Lovren „Malo zeleno
drvo“ – predstavljena je 21. januara u kafeteriji Bukmarker u knjižari
Delfi SKC.
O
ovoj bajkolikoj i veoma uzbudljivoj priči za sve koji veruju da čuda
prirode ne mogu da se dogode bez naše pomoći, osim autorke, govorili su
književna kritičarka Nataša Anđelković, urednik u Laguni Zoran Penevski i
član udruženja Mini Eko Zona Petar Jančić. Podrška iz publike bili su i
Aleksa Gajić, ilustrator, i autorkina ćerka Maja, koja je bila
inspiracija za kreiranje lika junakinje. Moderatorka promocije bila je
Vojka Pajkić.
Autorka
Selina Lovren na početku je rekla kako nije imala nameru da njena
knjiga izmakne žanru i bude bilo šta drugo osim bajke.
„Više bih volela
da šume u Australiji nikad nisu gorele i da u našem glavnom gradu nismo
imali onoliki stepen zagađenja, ali ’Malo zeleno drvo’ je nenamerno
postalo aktuelno. Knjiga je nastala kao kratka priča za moju ćerku Maju,
a kad je došla do urednika, ispostavilo se da ipak treba da se proširi i
tako smo na kraju došli do ovog knjižurka. Ja sam pisac debitant, kroz
ovu knjigu sam učila da pišem, a sve što se nalazi na njenim stranicama
jednostavno je izašlo iz moje duše, jer sam mislila da tako treba.“
Dečak
Petar Jančić iz udruženja Mini Eko Zona vrlo pažljivo je pročitao
knjigu i rekao kako mu se najviše dopalo to što knjiga ističe da ljudi
ne mogu da očekuju da priroda sama popravi ono što smo mi upropastili,
nego da u tome moramo da joj pomognemo.
„Voleo bih da imam svoje Malo
zeleno drvo, Oblutka i sve prijatelje koje je junakinja Maja imala tokom
cele pustolovine i da sa nekim proživljavam sve te avanture. Nasekiralo
me je to što smo mi ljudi najviše uticali na zagađenje prirode.“
Uredniku
knjige Zoranu Penevskom posebno se dopala dinamika Selininog teksta.
„Dok čitamo knjigu, imamo osećaj da gledamo lep Diznijev crtani film.
Ovo je lak, vispren, skakutav, ali i vrlo ozbiljan roman za decu. I mada
autorka kaže da je počela sa pisanjem kao neoformljen autor, moram da
primetim da je u ovoj knjizi učinila najtežu moguću stvar – neke osnovne
stvari, koje svi mi podsvesno znamo, ispričala je iz vizure neživih
bića. Vile i magija jesu duhovni pokretači, ali njeni likovi su drvo,
kamen i oblak. To je meni bilo vrlo zanimljivo. I ozbiljniji pisci bi
teško mogli da napišu priču sa tim likovima.“
Književna
kritičarka Nataša Anđelković istakla je kako joj se posebno dopalo što
se autorka suvereno kreće kroz žanr bajke.
„Navikli smo da čitamo bajke
kao završenu književnost, kao dela koja su nastajala u prošlosti, a sad
se susrećemo sa bajkom koja vrlo direktno saobraća sa našim vremenom i
vrši dijalog sa svim onim što nas tišti. Kao nekome ko je, studirajući
književnost, odrastao na knjizi Vladimira Propa ’O morfologiji bajke’,
pa se samim tim i previše opterećivao otkrivanjem skrivenih značenja
određenih tipova junaka, čini mi se da je Selina pisala po tom pravilu,
iako nije. I to mi se posebno dopalo, jer mi je bilo pokazatelj koliko
je bajka živa i danas.“
Нема коментара:
Постави коментар