- 8. МАЈ “ЛОВЦИ БИСЕРА”, НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ
- 10. МАЈ “ФАУСТ”, МАДЛЕНИАНУМ
Опере Санкт-Петербурга позната је као једно од најбољих музичких позоришта у Русији и ван њених граница.
Овај театар који активно наступа на турнејама у протеклих шест месеци гостовао је у Француској, Финској, Пољској, Литванији, Естонији, Азербејџану.
У новој позоришној сезони међународна турнеја је почела у Ници, а наставља се у Србији где ће у оквиру 150 година Народног позоришта у Београду и 20 година Опере и театра Мадленианум пред српском публиком се представити са две представе награђене највишом позоришном наградом Санкт-Петербурга „Златни софит“ у режији националног уметника Јурија Александрова.
У среду, 8. маја на Великој сцени биће изведена опера „Ловци бисера“ Ж. Бизеа,
а у петак, 10. маја на Великој сцени Опере и театра Мадленианум опера „Фауст“ Ш. Гуноа . Обе представе почињу у 19:30 часова.
Оснивач и стални уметнички руководилац театра, национални уметник Русије Јуриј Александров, познат је по својим креативним експериментима и неочекиваним редитељским решењима. Театар којим руководи овенчан је многобројним признањима и наградама за заслуге.
Тако је у протеклој сезони за премијерну представу Фауст награђен највишом позоришном наградом Санкт-Петербурга “ Златни софит“ у четири номинације.
Карте су у продаји на благајнама Народног позоришта, Опере и театра Мадленианум и Музеја Зептер, као и у он лине продаји на сајтовима позоришта.
Опера Ловци бисера први пут је изведена пред публиком у септембру 1863. године у париском Тхéâтре-Лyриqуе. За живота композитора Ловци нису имали поклоника, као, уосталом, ни друге његове опере. Изузетак није био ни бисер класичног репертоара – Kармен, чији неуспех 37-годишњи композитор није могао да преживи. Иако је после дужег низа година Бизе доживео успех, «зла судбина» прати француског композитора до данашњег дана. Његове опере, ако изузмемо Kармен, не уживају популарност код редитеља. То важи и за Ловце бисера, који су изузетно редак гост на руској сцени. Сиже опере је веома једноставан.
У основи сижеа је прича о пожртвованој љубави младог Надира и свештенице Лејле. На путу њиховој срећи стоје врховни свештеник Нурабад и Зурга – вођа изабран од стране ловаца на бисере и давнашњи Надиров пријатељ. Љубоморан на Надира због Лејле, Зурга одлучује да обоје казни, али након мучних унутрашњих превирања поштедеће живот пријатељу из младости и Лејли, у којој препознаје девојку која му је пре много година спасила живот.
У Ловцима бисера заправо није најважнији сиже, већ мелодијска страна. Ова музика постала је толико популарна да се цитира у филмовима, изводи у инструменталним обрадама, па чак и од стране рок-музичара, као нпр. најпознатија арија Надира Је цроис ентендре енцоре у извођењу Дејвида Гилмора, или редак мушки дует за тенор и баритон Ау фонд ду темпле саинт, који је не тако давно прославио дует Роберта Алање и Брина Терфела.
У београдској Опери Ловци бисера су последњи пут обновљени давне 1990. године, тада је Леила била Гордана Протић, а Надир Миливој Петровић.
Опера Санкт-Петербурга, по речима Јурија Александрова, одушевиће публику не само сјајним извођачима у главним улогама, већ и колоритним декорацијама и костимима. Публика ће имати прилике да види бајковити и раскошни свет Истока. Радња се дешава у подводном царству, у џунглама, пећинама, па чак и на небу. Сценографију потписује Вјачеслав Окуњев. Постоји неколико верзија Ловаца бисера са суштински различитим завршецима. А какво ће финале представе бити у извођењу Санктпетербуршке опере – гледаоци ће имати прилике да сами виде.
Прича о доктору Фаусту једна је од најзагонетнијих прича западноевропске културе. Фауст је моћно оличење жудње за животом, појављује се и као студент-чаробњак, и као лутајући научник, који се дружи са ђаволом, и као човек упућен у алхемијске тајне, науку права и магију. Током векова Фауст и «фаустијанство» привлачили су песнике, уметнике, музичаре и филозофе, тумачени су и оцењивани на најразличитије начине. Велики је број дела створених на ову тему. Гете, Марло, Лесинг, Kлингер, Ленау, Шуман, Лист, Вагнер, Малер, Делакроа – само су нека од имена из грандиозне «Библиотеке Фаустиана». У XX веку, када је “фаустијанство”, као један од митова западноевропске културе, изложено оштрој критици, појављују се ремек-дела, као што су Доктор Фаустус Томаса Мана и Историја доктора Јохана Фауста Алфреда Шниткеа.
Kласични лик Фауста створио је Јохан Волфганг Гете. Прву верзију Фауста написао је у периоду 1773 – 1775. године, али тек након тридесет година рада на драми Гете објављује њен први део, који садржи причу о Фаусту пре Маргаретине смрти. Тај део оживљава у музици Гуноа, чија је опера првобитно названа Маргарета.
Замисао опере по сижеу Гетеовог Фауста родила се 1839. године, али је остварењу своје замисли Гуно приступио седамнаест година касније. Либретисти Жил Барбије и Мишел Kаре приступили су овом послу са великим ентузијазмом (на руски језик Фауста су превели В. Вронченко, Е. Губер, Б. Пастернак и др.). У јеку стварања музике прочуло се да се на сцени једног од париских театара појавила мелодрама Фауст, те је директор Лирског театра, којем је Гуно понудио своју оперу, у страху од конкуренције, одустао од постављања опере.
Уместо тога наручио је од композитора нову оперу по сижеу Молијеровог комада На силу лекар (1858), али је Гуно наставио да ради на Фаусту. Фауст је премијерно изведен 19. марта 1859. године у Паризу. Прва извођења нису наишла на велики успех, али је опера постепено добијала на популарности – већ крајем сезоне 1859. године изведена је 57 пута. Фауст је првобитно био написан са говорним дијалозима, да би 1869. године за постављање на сцену париског театра Велике опере Гуно заменио дијалоге мелодијским речитативом и накнадно написао балетску сцену Валпургијска ноћ. У овој верзији опера се учврстила на репертоару светских позоришта. Од тада сценска прича Фауста нема преседана. Опера је премијерно изведена у Немачкој 1861. у Дармштату, 1862. у Ла Скали, 1863. је доживела енглеску премијеру у Театру Њеног Величанства, а исте године постављена је и у Kовент Гардену. На америчком континенту Фауст је први пут изведен 1873. године у Њујорку. А управо овом опером отворена је 1883. године чувена Метрополитен опера. У Русији је оперу Фауст први пут извела италијанска трупа 1863. године. На руској сцени опера је први пут постављена 1866. у Бољшом театру у част А. Александрове, која је наступила у улози Маргарете. Исте године опера је изведена и у Маријинском театру (Ф. Kомисаржевски – Фауст, Ј. Лавровскаја – Маргарита, Г. Kондратјев – Мефистофел). Један од великих Мефистофела био је и познати руски оперски певач Фјодор Шаљапин (1873-1938). У Београду последњи пут опера Фауст играна је 2002. године и то у Сава Центру. Тада је Фауста играо Дејан Максимовић, а Маргарету Вишња Павловић-Дракулић.
„Универзалне категорије као Живот и Смрт, Узлет и Пад, Бог и Ђаво прате човечанство откад постоји... Ми смо се данас помирили са тим да живот некоме може бити пакао, а смрт – жељено ослобођење од патње. Наука XXИ века спремна је за клонирање, успешни експерименти омогућавају замену органа и, у посебним случајевима, конзервацију, замрзавањем трошног тела, да би после дужег низа година било замењено туђим – новим, енергичним и мишићавим, без размишљања о томе да људско тело није стари кофер, већ дом за Душу, коју нам је удахнуо Господ, и да је само Душа бесмртна, и да је умирање исто тако природни процес као и рођење, као чудо материнства и велика тајна љубави.
Наш јунак – Фауст спреман је да за другу младост плати било коју цену, не размишљајући о томе да, кршећи природне законе, ми Природу и себе саме увлачимо у бесконачни ланац злочина, а свест о томе може доћи касно, прекасно... И да се главна битка води за наше душе, јер много је лакше управљати људима без сећања, љубави, вере и наде. Зомбирати човечанство, претварајући га у покорно стадо – ђаволска замисао господара пакла! И можда не треба да се тешимо тиме да је Сатана тамо негде, далеко, у старом капуту, са елегантним мачем и шеширом са пером? Можда је већ овде међу нама – шармантан, енергичан, заводљив и свемогући, онај који дарује исцељење, а сви ми смо само пацијенти?
Kо смо ми? Kако да живимо? Kако да останемо људи? Kакав свет стварамо? Човечанству је дато велико право – право да изабере пут... Свој пут бирају јунаци ове драме – Фауст, Маргарета, Валентин, Зибел, Марта, Вагнер... Изаберите и Ви свој пут– драги моји гледаоци“, поручује редитељ Јуриј Александров.
Нема коментара:
Постави коментар