U Klubu knjižari Glasnik juče su predstavljena dva romana Jana Potockog „Rukopis nađen u Saragosi“ iz 1804. godine i roman sa istim naslovom, ali napisan šest godina kasnije.
O ovim dvema knjigama koje je prvi put kod nas Aleksandra Mančić prevela prema autentičnom autografu govorili su, pored prevodioca Mančićeve, Jovica Aćin, urednik izdanja i Petar V. Arbutina, izvršni direktor Glasnikovog Sektora za izdavanje knjiga.
„Iako su pisani krajem 18. veka, ovi romani i danas uzbuđuju čitaoce svojom modernošću. U njih su se zaklinjali Luis Bunjuel, Rože Kajoa, Martin Skorseze, Frensis Ford Kopola, Nil Gejmen, Salman Ruždi i drugi“, istakao je Arbutina koji je rekao da su to dve najbolje knjige koje je do sada pročitao.
Prema autografskom izvorniku, kako je ispricao urednik Aćin, ova dva kapitalna dela napisao je poljski grof Jan Potocki – književnik, avanturista, arheolog etnolog koji je proputovao celu Evropu, Afriku i dobar deo Azije i dve Amerike, napisao je na francuskom jeziku i pisana su da bi zabavio svoju bolesnu ženu, a kako bi joj održao pažnju, pisao je poglavllje po poglavlje, vrlo britko i brzo, što doprinosi dinamici romana.
U knjigama se prate avanture vojnika Alfonsa fon Vordena koji luta Sijera Modenom u Andaluziji i usput prikuplja priče ljudi koje sreće. Potocki je knjige, barem prema nepotvrđenim izvorima pisao nakon sto je ženi pročitao „1001“ noć, a onda je dopisao još šezdesetak priča koje su uglavnom bile rasute po bibliotekama.
Kako je kazala Mančićeva, u Nacionalnom arhivu u Poznanju Fransoa Rose i Dominik Trijer otkrili su 2002. nepoznate delove „Rukopisa iz Saragose“ pisane na hartiji koja je imala vodeni žig proizvodnje i došli su do zaključka da postoje dve autentične verzije romana. Njih dvojica su zatim načinili spisak gde bi tražili fragmente rukopisa od biblioteka dece Potockog i njihovih potomaka, obišli arhive 15 zemalja i taj trudim im se isplatio, jer su uspeli da rekonstruišu vreme i etape nastajanja i nestajanja „Rukopisa“.
Tako je nesporno utvrđeno da su to dve verzije koje imaju različite koncepcije i dopunjavaju se kao dva dela diptiha koji se dopunjavaju, ali je svaka od te dve verzije autonomno delo.
Prema mišljenju istoričara književnosti, prva verzija „Rukopisa“ je vedrija i neodoljiva dok je druga mračnija, ozbiljnija i dalekosežnija.
Aćin je izneo zanimljivu hipotezu da je Potocki putujući za Istanbul proputovao kroz Srbiju gde je na osnovu usmene književnosti uneo u roman vampire, čudovišta i druga
izmaštana bića.
Нема коментара:
Постави коментар