Promocija
izuzetne monografije „Milena Dravić – Više od umetnosti“ koju je
napisala Tatjana Nježić, održana je 15. aprila u Jugoslovenskoj
kinoteci.
Najpre
su prisutni imali prilike da vide ekskluzivni snimak sa Palićkog
festivala 2018. godine, Milenin ples sa Brajanom Koksom, što je bilo i
poslednje Milenino profesinalno pojavljivanje na jednom zvaničnom
događaju.
O
knjizi, ali i životu i radu najveće dive jugoslovenskog glumišta, pored
autorke, govorili su Verica Dravić, u ime porodice, glumica Seka
Sablić, pozorišni reditelj Dejan Mijač, filmski reditelj Zdravko Šotra,
upravnik Audiovizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju Radoslav
Zelenović i Andrej Bele, generalni direktor, Strateško poslovno područje
kafe, Atlantic Grupa.
Poziv
da napiše ovu knjigu, za Tatjanu Nježić je bila velika čast ali i
izazov:
„Često me pitaju kako sam ja to i zašto bila Milenin izbor,
izbegavam da odgovorim, odnosno idem linijom manjeg otpora i kažem – ne
znam. I onda me udari šamar savesti, šta to znači. Naravno da znam.
Milena ne bi bila Milena da nije zaokružila i taj deo priče ali ono što
je dragoceno to je ona. Zato ja ne volim da govorim o sebi, nema ni
potrebe, govoriću o njoj. Način našeg rada podrazumevao je susrete,
razgovore, ali i razmenu pisanog materijala. Najčešće je moj sin bio
poštar.“ Sve što su napisale, prošlo je kroz Milenine ruke više puta.
„To je prosto stvar poštovanja i način rada“, rekla je Tanja Nježić.
Verica
Dravić je u ime porodice pozdravila okupljene:
„Sa puno emocija i
poštovanja zahvaljujem se svima. Za mene Milena nikad nije bila velika
Milena već pre svega voljena tetka i do dana današnjeg nemam objektivan
sud o njenom značaju za kulturu i umetnost i uticaj koji je imala na
druge ljude. Teško mi je da prihvatim svet u kome nema njenih komentara,
njenih razrogačenih zelenih očiju kad je nešto zapanjena i bezgranične
ljubavi koju je pružala meni, mom suprugu i ćerki, njenom Gagi, koji je
za mene takođe bio samo voljeni teča. Nemam reči da definišem šta je
značilo imati takve tetku i teču. Bili su mi kao roditelji, velika
podrška, posvećeni, uvek tu da pomognu šta god je trebalo. Ostala je
velika praznina i bol, ali i uspomene do poslednjih trenutaka koje smo
provele zajedno.“
Monografija
o Mileni Dravić objavljena je uz podršku Grand kafe, baš kao što je
2017. predstavljena knjiga o Draganu Nikoliću „Gospodin Mangup“, čime je
upotpunjena priča o dva velika umetnika, najslavnijem glumačkom paru na
ovim prostorima.
„Izuzetno mi je drago što smo na lep način napravili
nešto za generacije koje dolaze i koje možda nisu pratile to što je
najveći glumački par u regionu uradio. Milena je bila jedina ikona koja
je kad je stala na pozoršine daske ili ispred kamere bila jedna osoba a
kad se kamere ugase ili siđe sa scene bila je potpuno druga osoba. Ali i
u jednom i u drugom slučaju ona je bila Milena Dravić. Družili smo se
sa njima, ne samo vezano za posao i kafu. Bili su deo Grand kafe 15
godina i možda ste primetili da danas u našoj komunikaciji nemamo
poznate iz jednostavnog razloga jer u regionu nema ličnosti koja bi njih
mogla zameniti“, rekao je Andrej Bele.
Seka
Sablić je sa Milenom bila bliska prijateljica i prisutnima je ispričala
jednu anegdotu koja se zbila prilikom posete Sarajevu:
„Njen život i
prirodu obeležila je ogromna energija i posvećenost. Ona je sa tom
energijom prvenstveno bila posvećena filmu i celom tom filmskom svetu.
Davala se bez rezerve i svojoj porodici, bratu, Verici, Gagi, a u
bolesti bila je posvećena ozdravljenju. Svu energiju je posvetila
ozdravljenju. Verovala je u život i da će ozdraviti.“
Dejan
Mijač je rekao da je loše ljude prepoznavao po tome što nisu voleli
Milenu i istakao veliki posao koji je Tanja ovom knjigom zaokružila:
„Nije jednostavno stati pred nekoga ko je gorostas i napraviti vrlo
intimnu i tačnu ispovest Milene Dravić. To je Tanja uspela. To je jedan
deo. Prijatelji su je hvalili, po mojoj oceni sa razlogom. Tanja je
uradila dobar posao, a to je da život i rad Milene Dravić bude i ostane
među nama.“
Zdravko
Šotra je imao tu sreću da radi sa Milenom i na filmu i na televiziji,
između ostalog i legendarni šou „Obraz uz obraz“ i televizijsku dramu
„Gospođa ministarka“, koja je za nju lično bila izuzetno značajna:
„Vraćamo se Mileni Dravić i vraćaćemo se i dalje, prosto zato što nam
Milena nedostaje, što za ovih 60 godina nikako da se pojavi glumica
slična njoj. Godine 1958. je prvi put otišla iz Beograda u Sarajevo kod
tetke i tamo je snimila prvi film ’Vrata ostaju otvorena’. Odmah je bila
zapažena, jer je imala nešto osobeno. U filmu ’Prekobrojna’ se
definitivno video njen autentični glumački dar i njena karijera se više
nije mogla zaustaviti. Na časove akademije nije stizala da ide, jer je
morala da snima filmove i onda su je izbacili. Šefica klase je
predložila da ’Prekobrojna’, uloga za koju je dobila Arenu u Puli, bude
priznata kao njen diplomski rad i tako ona više nije bila naturščik već
školovana glumica. Sve ovo zajedno je priča o jednoj sjajnoj ženi i
glumici kakva je bila Milena Dravić. Ova knjiga čuva tu priču od
zaborava.“
Radoslav
Zelenović je sa Milenom najviše sarađivao oko Palićkog festivala:
„Nije
sporno da je ona najveća i najbolja glumica na našim prostorima. Trag
koji je ostavila u našoj kinematografiji je neizbrisiv. Tanji hvala što
je uložila napor da u teškim okolnostima napravi ovu knjigu. Ove godine
je 60 godina otkako je stala pred kamere. I čini mi se da je ova knjiga
dobar povod za nekoliko stvari. Naime, u Kinoteci se čuvaju njeni
filmovi, ali neka ova knjiga bude uvod da napravimo jednu veliku
biblioteku knjiga koje će na različite načine pisati o tome ko je bila
naša Milena.“
Нема коментара:
Постави коментар