РАЗГОВОР У ОКВИРУ ИЗЛОЖБЕ АНДРЕЕ ПАЛАШТИ, ЕМИЛ (Б5044)

Зоо врт као музејска колекција: питања антропоморфизма, колонијализма и идеолошких мотива стварања музејских колекција

СРЕДА 24.04.2019. У 18:00

Ликовна галерија
Кнез Михаилова 6

Учествују: Соња Жакула (Етнографски институт САНУ, Београд), Милена Јокановић (Филозофски факултет, Семинар за музеологију и херитологију), модерирају Андреа Палашти и Катарина Костандиновић

По већ утврђеној идеологији, животиње су те које су посматране. Чињеница да нас оне могу посматрати изгубила је сваки значај. Оне су предмет нашег истраживања. Оно што знамо о њима је мерило наше моћи, а тиме и оно што нас одваја од њих. Што више знамо, то су нам даље. (John Berger, Why Look at Animals?, 1980)

Као што речник дефинише, реч „зоо“ (именица) може се односити на: 1. установу која одржава колекцију дивљих животиња, обично у парку или вртовима, за проучавање, очување или излагање јавности; 2. ситуацију коју карактерише конфузија и неред. Кроз историју, зоо врт је трансформисао начин на који видимо животиње и нас саме. Настали као амблем колонијалне силе, зоолошки вртови су увек инспирисали различите разговоре на тему како се однос човека променио према природи.

Разговор у оквиру изложбе има за циљ да испита зоо врт као музејску колекцију и да истражи битна проблемска питања у вези са мотивом стварања музејских колекција – антропоморфизам, колонијализам и идеологија. Учеснице разговора које се баве различитим темама из области хуманистичких наука понудиће своја виђења и подстаћи ће на дијалог о горе истакнутим проблемским питањима. 

Истраживање Соње Жакуле креће се у оквирима зоолошких вртова у Србији у антрополошкој перспективи, те и односа људи према животињама; Милена Јокановић је, између осталог, итраживала кабинете чудеса у свету уметности и употребу историјских модела колекционирања у савременој уметничкој пракси. Андреа Палашти у свом дугорочном мултимедијском пројекту Шетња кроз Зоолошки врт прати животе одабраних животиња које су постале „звезде“ у институцијама које су их чувале ради проучавања, конзервације и јавног приказивања. 

Та неприродна станишта ауторка доводи у везу са стаништем човека – потрошачким друштвом, те историју гледања животиња види као историју човековог посматрања самог себе.

Више о изложби нађите овде.