Пише: Гордан Горуновић
Док
бојажљиво прилазим епицентру Дорћола уз предивне фасаде неких старих времена,
имам осећај као да нисам у Београду. На броју 50 метална капија и у дну цигла
указује на радионицу из неких продуктивних година. У букетима полако са
неверицом љубитељи уметности попуњавају двориште треће сцене националног
позоришта.
Трианесторо
глумаца је синоћ јавно читало комад Тање Шљивар
,,Kао и све слободне дјевојке“, у режији Иване Вујић, у ,,Радионици“, пред пуним гледалиштем у новом сценском простору Народног позоришта у Београду. За генерације које су одрастале на
радио драми ово је био изузетан доживљај сличног концепта уживо.
Сaм
увод у читање при уласку публике је помало неуобичајен. Цео глумачки ансамбл
као да дрема за столом. Са пажњом се заузимају свих 150 седишта и шоу може да
почне.
Сузана Петричевић, Хана Анђели, Јелена Хелд Весковић, Бојана Бамбић,
Владан Гајовић, Лепомир Ивковић, Димитрије Илић, Вјера Мујовић, Александра
Николић, Лидија Плетл, Бојана Стефановић, Данијела Томовић и Стела Ћетковић у
направили одличну интереакцију са публиком тако да је било честих реакција на
ову драматичну причу која често прелази у гртеску. Звук харфe је повремено у
право време музички оплеменио комплетан утисак.
Полазна тачка за драмски текст
„Kао и све слободне девојке“ је истинит (?) догађај о
којем је, крајем 2014. године извештавано у босанским, и интернационалним медијима
– случај ,,колективног затрудњавања” седам
босанских тинејџерки, током кратке школске екскурзије. Седам тринаестогодишњих
девојчица, седам сцена и седам монолога чине формално-тематски оквир драме, у
којој је непоузданост сећања и исказа девојчица једина константа. Тестови за
трудноћу, Skype, Инстаграм, амерички поп, њихове бабе, критичка теорија, шовинистичка
порнографија, патријархална каљуга малог места и абортуси су нека од тематских
чворишта текста.
„Kао и све слободне девојке” је
драмски текст о неопходности да се оде другде да би се у потпуности реализовала
сопствена сексуалност, о неопходности да се оде другде да би се одлучивало о
сопственом телу, о неопходности да се оде другде да би се одлучивало о
сопственом животу. Седам девојчица у седам монолога желе да нам испричају све,
изузев како су то затруднеле на екскурзији, заиста.
Овај текст је праизведен у
позоришту Deutsches Theater у Берлину, а та представа је позвана на овогодишње
издање фестивала ,,Стеријино позорје”. Постављен је и на сцени позоришта
Theater Paderborn, а у радијској верзији снимљен за WDR Radio у Kелну.
Kонцептуална режија сценског
читања Иване Вујић подразумева поделу у којој ће монологе седам тинејџерки
читати већина глумица и глумаца из ансамбла Народног позоришта, који у
последњих пет година нису имали премијеру на матичној сцени.
Овакав гест излаже материјалне
услове рада у Народном позоришту, те чини чланице и чланове ансамбла
видљивијима, а њиме се уједно представља и уметнички рад нове директорке Драме
и управнице Народног позоришта.
Овим догађајем отвара се серија
сценских читања на сцени ,,Радионица” Народног позоришта, на Гундулићевом
венцу, у оквиру које ће једном месечно бити читани савремени драмски текстови
из региона, у режији редитеља и редитељки млађе генерације, а у извођењу
ансамбла Народног позоришта.
Како
се најављује ово догађање ће постати редовно једном месечно, па ће бити
представљени још многи театарски комади који нису изашли на бину а имају
квалитета у свим сегментима. Са великом радошћу верујем да очекују сви људи
који воле позориште и имају отворене видике за мало другачије приказање уметности.
Sjajan tekst! Hvala GorunoviCu!
ОдговориИзбриши