Urbi et Orbi (lat. “gradu (Rimu) i svetu”) uobičajeni je bio uvod rimskih objava.
Danas se, dominantno,
javlja prilikom papinog obraćenje i apostolskog blagoslova upućenog gradu Rimu
i celom svetu. Blagoslov se upražnjava prilikom papine inauguracije, svakog
Uskrsa i Božića kada se, okupljenoj masi, papa obraća sa prozora Bazilike Svetog Petra u Vatikanu. To je oprost svih privremenih kazni zbog počinjenih grehova.
U širem kontekstu Urbi et Orbi javlja se kao pojam za razglasiti
nešto celom svetu, obeladoniti nešto svima i svakome.
Pod istim naslovom
obratilo nam se i četvoro glumaca (dve žene i dva muškarca) pozorišta "Kosztolányi Dezső, iz
Subotice, 5. novembra u Bitef teatru. Predstava se igra po
tekstu Janoša Pilinskog i napušta u pravcu Henrija Milera, a sve u
režiji Andraša Urbana. Namenjena je punoletnoj publici. Koja je
dovoljno stara da je mogla da zgreši. I da o tome ima ili nema svest.
Glumci su u negližeu, u pidžamama i spavaćicama, za
razliku od orginalnog teksta Pilinskog u kojem imamo dvojicu papa. Deluje da
su opušteni, da se spremaju za počinak. Uvek je jedan glumac u žiži javnosti, pod
svetlima reflektora, dok su ostali prikriveni u publici. Sve otpočinje kao u
onim tupavim američkim psihološkim savetovalištima, gde pacijent dođe,
predstavi se kolegama, “otvori srce” “ispovedi se” i “pospe se propisno pepelom”,
a onu su tu puni razmevanja i da mu pruže svu potrebnu podršku, potapšu ga po
ramenu.
No, ovde se kolege bespoštedno obruše na jadnika/cu,
mrcvare ga/ju k’o inkvizicija ili policija, dok potpuno ne razotkrije tamnu stranu svoje
ličnosti, u zaglušujućoj kakofoniji pitanja, koje mu/joj postavljaju istovremeno. A
onda ga/ju glođu sistematski, polagano, kao što pseto zadovoljno glođe kosku, dok je sasvim ne oglođe i dok sve ne prizna. Mađarski iskrena, lišena nepotrebnog
licemerstva i distance, predstava koja tuče pravo u pleksus i ostavlja bez daha. Ponire u
sve provalije ljudskog uma i delanja i izbacuje tu prljavštinu na površinu. Da li smo se probudli iz sna, i da li su snovi bili slatki ili su bili noćna mora?
Dolazeći na predstavu u Bitef teatar, prilikom
podizanja karata, priupitao sam da li se komad dugo daje. Bio sam, skoro
siguran da sam je gledao, u komšiluku, u Beogradskom dramskom. Na maloj sceni.
Tada me je ljubazna razvodnica zadužila da čuvam mesto do mog. Sumnjiva posla,
predstava pre predstave, pomislih već unapred spreman da budem namagarčen. A ona tu sede žena
u negližeu. Žuži.
Briljantna gluma četvoro glumaca, prosto briše
jezičke prepreke. U turobnom procesu, u kojemu se porađa istina i otkrivaju
najsramnije tajne ljudi, priznanje greha, trebalo bi posmatrati kao mogućnost
da se izađe na svetlost dana. Da se doživi katarza po Aristotelu. I niko nije
nevin, niko nije bezgrešan, niti potpino čist, niko ne može da baci kamen, a da
mu se on, poput bumeranga, ne vrati. Niste sigurni ni u fotelji gledaoca. Verbalna
provokacija je toliko jaka, da se skoro materijalizuje. Nemate prava da sudite,
u ovom kabareu greha, postbrehtovskom i ranohrišćanskom, a još manje da
osuđujete. Šta vi zamišljate ko ste vi?
U dubini naših dela mi sami, slobodno ja, i
beskrajna sloboda.
Najavu predstva možete pogledati OVDE.
URBI ET ORBI
verbalno tekstualni oralitet
postepeno napuštajući istoimeni komad
Janoša Pilinskog
Igraju:
Moni – Emeše Nađabonji
Žuži – Kinga Mezei
Zoltan – Imre Elek Mikeš
Tibor – Gabor Mesaroš
Kostim: Svako spava u čemu želi.
Reditelj: Andraš Urban
Predstava traje 70 minuta bez pauze.
Koprodukcioni partner: Udruženje “MASZK“ –
Segedin
Pozorište "Deže Kostolanji" ("Kosztolányi
Dezső") već 21
godinu suočava, šokira, uzbuđuje, pokreće radoznalost i potrebu za suštinom. Tokom
vremena iskristalisalo se kao eksperimentalno, tzv. umetničko pozorište grada,
prepoznatljivo po osobenom radu i estetici reditelja Andraša Urbana. Trupa
broji pet stalnih glumaca. Predstave se igraju na mađarskom jeziku, a od 2007
godine postoji i prevod na srpski.
Proteklih godina predstave su izvođene na raznim
pozorišnim festivalima, ne samo u regionu i u Evropi, nego i u Aziji, u Južnoj
Americi; 2011 godine u Indiji, a 2012 godine u Brazilu. Pozorište je stalni gost
najvažnijih pozorišnih festivala kako u Srbiji, tako i u Mađarskoj, i na raznim
pozorišnim događajima u regionu.
U ovom pozorištu suština je prvenstveno na
savremenom studijskom radu koji se organski vezuje za realnost kako lokalnog,
tako i globalnog života. Predstave u izvođenju ovog pozorišta dokaz su da i
eksperimentalni komadi mogu da budu deo pozorišnog mejnstrima, a da
istovremeno, po umetničkim standardima, zauzmu istaknuto mesto u regionu. U ime
različitosti od 2006 godine "saobraća" Desireov Tramvaj, što je jedan
jedinstveni, celogodišnji program, čiji je cilj da upozna vojvođansku publiku
sa umetnicima i autorima koji u okviru sopstvene umetnosti izvode
eksperimentalne, uzbudljive, i kvalitetne produkcije na pozorišnoj paleti. Od
2009 godine pozorište ima svoj regionalni, međunarodni, savremeni pozorišni
festival, Desire Central Station, kojim je izborio važnu poziciju u
kulturnom životu ovog regiona.
Janoš Pilinski rođen je 1921. u Budimpešti, maturirao
u prestižnoj pijarističkoj gimnaziji, započeo studije prava, nastavio sa stijama
mađarskog i italijanskog jezika i književnosti, te istorije umetnosti.
Prve pesme objavio je 1938-1939. Mobilisan je
novembra 1944, njegova jedinica povlači se na Zapad i od februara 1945, mogao
je neposredno da iskusi jezivi svet koncentracionih logora koji je odredio
čitav njegov dalji život i njegovu poeziju. Prvu zbirku poezije Trapez i razboj
objavio je 1946. i za nju je naredne godine dobio uglednu Baumgartenovu
nagradu. Kao stipendista, 1947-1948. boravi nekoliko meseci u Italiji.
Od 1949. zabranjeno mu je da objavljuje. Piše
stihovane bajke. Kratko vreme tokom 1956. bio je lektor u jednoj izdavačkoj
kući, da bi od 1957. postao saradnik katoličkog nedeljnika Uj Ember (Novi
čovek), i uglavnom u ovom nedeljniku
objavljuje svoje eseje, religiozna i filozofska razmišljanja, književne,
pozorišne i filmske kritike.
Od prve polovine šezdesetih ponovo mu je dozvoljeno
da putuje (Poljska, Švajcarska, Belgija, Novi Sad, Beč, London, Rim), ali najčešće
i najduže boravi u Parizu, no stiže i do Amerikea. Posle sestrinog samoubistva 1975. godine, prestaje
da piše poeziju. Početkom 1978. u Parizu upoznaje Ingrid Fišo i avgusta iste
godine stupa s njom u brak. Posle drugog infarkta umire, u šezdesetoj godini
života.
Objavio je zbirke poezije Trapez i razboj (1946);
Trećega dana (1959); Velegradske ikone (1970); Iverje (1972); Prostor i forma
(1975) i Krater (1976). Roman Razgovori sa Šeril Saton objavljen je 1977.
Andraš Urban rođen je 1970. u Senti. Kao sedamnaestogodišnjak
otvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu gde je istovremeno autor,
reditelj i glumac. Formira čuvenu pozorišnu trupu AIOWA koja teatar tretira kao
specifičnu, ali ipak sveumetničku i, ne na poslednjem mestu, ideološku akciju.
Upisuje odsek režije na Akademiji umetnosti u Novom
Sadu, u klasi prof. Vlatka Gilića. Studira filmsku i pozorišnu režiju i režira
u subotičkom Narodnom pozorištu. Sredinom devedesetih prekida studije, napušta
rad u pozorištu i godinama živi povučeno. O pozorištu samo razmišlja.
Posle pet godina nastavlja studije, u klasi prof.
Bore Draškovića, kod koga 2000. godine diplomira. Počinje da režira u pozorištu
"Deže
Kostolanji", a uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla
stvara i „nezavisne“ pozorišne predstave. Radi i u Novom Sadu, u Beogradu, vodi
umetničke radionice u Rumuniji, preduzima studijsko putovanje u Japan. Od 2005.
je direktor pozorišta "Deže Kostolanji".
Režirao je dela Bihnera, Šekspira, Dejana
Dukovskog, F. Arabala, J. Pilinskog, Ota Tolnaija, Jordana Radičkova, Geze
Čata, Slobodana Tišme, Beketa, S. Plat, Brema Stokera. Režirao je i Rodoljupce po tekstu Jovana Sterije
Popovića, predstavu, za razliku od ove koja mi se nije dopala. Koja nema snagu
i harizmu ove. Koja koketira sa trenutnim trenutkima. Autor je kratkih filmova
Neko i neko (1991), Staklo (1992), Kao da nas i nema (1993) i knjige
pripovedaka Partizan iz zore (2003).
Nagrade, priznanja: I nagrada Festivala malih i
eksperimentalnih scena, Pančevo (Rosa,
1989), Specijalna nagrada žirija Bitefa za predstave Woyzeck i Hamlet
(1992), Nagrada za najbolju režiju IX smotre alternativnih pozorišta, Segedin
(Deca, Okuka smrti, 2003), Nagrada za inovacije X smotre alternativnih
pozorišta, Segedin.
Нема коментара:
Постави коментар