Ko su nevidljivi ljudi? Da
li su to svi oni pored koji prolazimo? Da li smo i mi za njih nevidljivi?
Postiže li se nešto begom u inostranstvo ili poricanjem svoga života, begom u
imaginarno, ili ne daj bože, virtualno? Imamo li, uopšte, ikakvog razumevanja jedni za druge?
Drama „Nevidljivi ljudi“ Jelene Kajgo nastala je još 2011. godine, ali
začudo tek sada je našla svoje mesto na repertoaru jednog pozorišta. Ovaj
zanimljiv, višeslojan tekst prati Oskara, poznatog pisca koji angažuje Anitu,
eskort devojku, da igra ulogu po njegovom tekstu i samo za njega. Originalnost
zapleta leži u činjenici da Anita po tom tekstu glumi Nevenu, Oskarovu ženu,
ali ne onu stvarnu koju ćemo uskoro upoznati, ne gorčinom ispijenu i razočaranu
sredovečnu ženu, već neku izmaštanu, željenu Nevenu, punu topline i
razumevanja, kaoja je, usput, ludo
zaljubljena u njega i koja živi u svetu gde smrt i ne postoji.
Da li je obmana
najefikasnija anestezija prilikom, na trenutke, bolne operacije zvane život? Komad
“Nevidljivi ljudi” bavi se različitim oblicima eskapizma. Koji svi upražnjavamo na ovaj ili onaj način.
Kod Oskara to je beg
od sumornog braka koji je urušio ljubav, koji je izneverio očekivanja, kod njegovog
prijatelja, Relje, koji se u poslu lekara stalno suočava sa smrću i patnjom, to
je beg u alkoholizam, kod Darka beg iz zemlje u emigraciju, gde kao dizajner radi na crno...
Kod Anite, beg od same sebe i sveta koji je okružuje.
„Uvek me je intrigirala tema
kreiranja neke druge realnosti, onda kada ona u kojoj živimo postane previše
tegobna, nesnosna. Oskar je u toj kreaciji krajnje radikalan, ali istovremo i
kreativan; on svoju realnost stvara, glumi, proživljava, plaća. Delom, ona je
inicirana svešću o prolaznosti i sve bližem kraju života, zbog čega je njegova
nova realnost lišena smrtnosti.
Otuđenost je postala
dominantna linija naših života i likovi u komadu beže u neku svoju, novu i
izmaštanu realnost, a ta bekstva iscenirana su kroz sudbine ljudi srednje
klase.
Mislim da publika može lako
da se identifikuje sa njihovim problemima. S jedne strane, tu je kriza srednjih godina, bračna kriza, a
s druge - problem mladih ljudi koji ovde ne vide perspektivu, a kada odu, opet
se suočavaju sa sredinom koja nije uvek blagonaklona prema njima", istakla je
autor drame Jelena
Kajgo.
Stvarnost, koju bi trebalo
da čine jednostavne stvari, kao što su ljubav u braku i mir u zemlji i svetu u
kome živi, dakle ta stvarnost iz nekog razloga stalno izmiče i uvek je, uprkos željama,
nedostižna. Zato Oskar, u želji da nadmudri sudbinu, pribegava kreiranju sveta
u kome vlada, mir, harmonija i večna ljubav.
Naravno, krajnji cilj je
kraj života, pomognuto samoubistvo, onda kada on to bude hteo, u spokoju, a ne
kada mu to sudbina bude namenila.
Neraskidivo povezani likovi,
a opet užasno usamljeni u svojim nezadovoljstvima i lažima, likovi ove elegantne
drame očajnički žele da daju svojim životima neki dublji smisao. Te patetične
strategije eskapizma zapravo ih samo još više sputavaju da žive punim životima,
da vole ili budu voljeni, a sva ta praznina neumitno dovodi do tragičnog kraja. Da li je to neminovno?
„Kada
bi živeli u prošlosti, oči bi nam bile pozadi“, jedan je od
lajtmotiva ove drame. A za sedam godina
promenimo sve ćelije te je pitanje da li se, suštinski, radi o sasvim novom
biću. Imao sam prilike da ovo lično proverim i mogu samo da se složim s izrečenom tvrdnjom.
„Nevidljivi ljudi“ su intimistička drama koja
se bavi različitim vrstama eskapizma, - bežanja od realnosti onda kada ona
postane onespokojavajuća. Nevidljivi ljudi su likovi iz paralalenih, naizgled
nepovezanih svetova, koji su ipak u interakciji.
Komad jasnog, promišljenog i
osmišljenog koncepta koji otvara mnoga vrata za tumačenje ovog teksta. Iako,
nekima može delovati da tekst balansira u nekom međuprostoru fantazije, on je
zapravo duboko ukorenjen u realinosti. Samo je forma otvorena i slobodna, u
smislu da likovi mogu biti uvek na sceni, pa i onda kada ne učestvuju u samoj dramskoj
radnji.
Negde u pozadini, sputana u
kavezu, provlači se i tema koju tretira probleme mladih ljudi koji su napustili
zemlju. Ispituje se njihov osećaj pripadnosti ili nepripadnosti svojoj zemlji,
naciji, porodici... U tom smislu uloga Darka otvara polje koje istražuje kako
mladi ljudi doživljavaju svoje nacionalno biće, ali i kako doživljavaju
mehanizme neoliberalnog kapitalizma, koji često život pretvara u pokretnu traku
i melje ljudsko dostojanstvo. Ljubazno i sa osmehom na licu, ali nepopustljivo
i dosledno.
Kraj komada sugeriše da je
naša realnost varljiva, da može biti, ne nužno ono što nas okružuje, već i ono
u šta sami odlučimo da verujemo.
Da li vam je udobno u vlastitoj koži? Da li vam je udobno u vlastitim cipelama? Da li vam je udobno u vlastitom kavezu?
Nevidljivi ljudi- Narodno pozorište iz Užica
Autor: Jelena Kajgo
Režija: Nemanja Ranković
Scenografija:
Marijana Zorzić Petrović
Kostimografija:
Tamara Bušković
Muzika: Miroljub Aranđelović
Rasinski
Scenski pokret:
Ivica Klemenc
Dizajn svetla:
Radomir Stamenković
Uloge:
Oskar, pisac - Momčilo Murić
Nevena, Oskarova supruga, lekar - Divna Marić
Relja, Oskarov prijatelj, lekar - Slobodan Ljubičć
Anita, student, dizajner - Danica Ljubičić
Darko, Anitin brat - Branislav Ljubičić
Inscipijent:
Mileta Petrović
Sufler: Mileta Petrović
Tehničko vođstvo:
Marijana Zorzić Petrović
Majstor scene:
Slavoljub Vasić
Dizajn zvuka:
Nikola Pejović
Majstor tona:
Nikola Pejović
Majstor svetla:
Aleksandar Rosić
Krojač-garderober:
Gordana Majdov Marković
Garderober: Gordana Skakavac
Šminker: Mirjana Ilić
Rekviziter: Milan Mijailović
Stolar: Tomislav Janković
Dekorater-video operater:
Milomir Bogdanović
Dekorateri: Mlađen Ćitić, Duško
Janković
Produkcija – Narodno pozorište
Užice, sezona 2016-2017.
Нема коментара:
Постави коментар