Уједињење или смрт 1918 у Златној моруни

Подгоричка скупштина: Ко су Монтенегрини, а ко Југословени?

Представа „Уједињење или смрт 1918.” заснована је на стенограму Велике народне скупштине, познатија као Подгоричка скупштина, која је 26. новембра 1918. донела одлуку да се Црна Гора уједини са Србијом.

Када помислим на ову енергичну позортишну трупу, окупљену око НП Приштина, изгнану из свој тетара, сваки пут ме разоружа ентузијазам и ведрина с којом стварају. 

То што раде, може вам се свидети или не, али посвећеност им не можете порећи нити ускратити дивљење. Попут добрих домаћина, налик на средњовековне позоришне трупе, ове суботе угостили су нас у кафани "Златна моруна" играли за нас, нахранили нас и напојили.  Понудили и "заштитна одела против великосрпског национализма". 

Ову документарну драму, условно можемо поделити на три дела: Митинг, Скупштина и Прослава. Скупштина се одиграва у клаустофобичном и габаритима скученом простору подрума кафане, а публика је активни учесник (посланици), те ће их глумци у сваком тренутку укључивати у радњу. Друга два чина играју се у горњем простору кафане. 

Све започиње са митингом у циљу уједињења Црне Горе са Србијом. У смислу националног буђења, овде се може повући паралала са Урбановим "Родољупцима".  Идеје иду до крајње револуционарних, радикалних, укидање цркве и сахрањивање мошти светаца. Скупштина је, пак, обележена бројним неправилностима и својеврсан је одраз тадашњег народнох заноса. Посланици су стереотип црногорских јунака, окићени ордењем, поносом и држањем. Све се окончава општим пијанством и тучом, а нас позивају на прослову. 

Свесно спремни да шокирају и провоцирају, глумци, тачније глумице се заносно њишу окупљене око билијарског стола. Величају посебност Црне Горе и Дукљу. Отрезнили су се од братства. Такву прославу нисте очекивали, али сте је, ето, добили.  

Ко сам ја, ко смо ми, а ко су они? Да ли си Србин или Црногорац? Да ли зеленаш или белаш?

Ко су Црногорци? Ко су Монтенегрини? Ко су Југословени? Шта је народ, шта је нација, шта је држава, шта је државност? 

Ко жели велику Србију, а ко је се плаши? Да ли је велика Србија мала Југославија? 

Да ли постоји краљевина кад побегне краљ? Треба ли Његоша избацити из лектире или само штриховати? 

Да ли се из ропца Црне Горе родила Југославија? Да ли се из ропца Југославије родила Црна Гора? Како је настала Југославија? Како сте од кад је нестала?... питања су на које већ данима тражи одговоре бројна екипа уметника окупљена око представе „Уједињење или смрт 1918.” која је у режији Јелене Богавац и Ненада Тодоровића премијерно изведена 15. новембра у 15 сати у подруму кафане „Златна моруна” у Београду, а у продукцији Народног позоришта из Приштине са седиштем у Грачаници.

Коришћени су различити историјски списи, скраћени записи који фактографски нису утицали на текст. Радња представе говори о временима када је у Црној Гори у оптицају било пар монета, а курсна листа није постојала. Зарад ујединитељске идеје из Пијемонта, Београда, нису стигла баш издашна  финансијска средства. 

Све ово било је заводљиво за ову позоришну трупу препуну ентузијазма да све ове историске чињенице пропусти кроз ову својеврсну позоришну радионицу. Ауторски тим представе подсећа да су одлуке те Скупштине оставиле трајне последице и отворена питања. Бејаху то времена када су до малене Црне Горе стизале и социјалистичке идеје (уплив бољшевизма и анархизма), те је било захтева и да се црквена имовина национализује. Народ је, као и одувек, хтео све и хтео одмах. А рачун за прекомерну конзумацију, се по правилу, испостави тек касније., када се главе охладе. 

По неким историчарима, ово је био преседан у дотадашњој балканској историји да једна независна држава буде уједињена с другом, без обзира на њен међународни правни легитимитет и континуитет. Иза Подгоричке скупштине, стајала је јака одлука народа о националном уједињењу после Првог светског рата. Мада се данас оспорава њен легитимитет и указује на бројене неправилности приликом њене припреме, уз истицање да се присуство српских трупа може тумачити као додатни вид притиска, неоспорна је чињеница да је већина народа у Црној Гори преко својих представника са много истинског ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно уједињење са Србијом.

На конференцији за новинаре, одржаној 14. новембра у кафани „Златна Моруна“ Јелена Боговац је истакла да се ауторски тим борио са „спознајом различитих историјских истина које се на овој теми сударају“” да баш на „тачки Подгоричке скупштине, тачки националног судара или пуцања, тачки уједињења, настају две истине тумачења те ситуације“

Према њеним речима представа иде од готово натуралистичког кључа, преко лирског натуралног романтизма, до потпуне разградње форме, готово експресионистичке.

„Метафора коју смо спровели кроз форму јесте метафора онога што смо схватили о путовањима наше националне свести и идеје и о читавом том југословенском циклусу кроз који смо прошли“, констатује Јелена Богавац, која уз Милену Богавац потписује драматургију представе. По њеним речима представа има јак печат хумора и цинизма у односу на реконстркцију историјско-дневне савремености. Политика је курбла историје, поентира. 

Ненад Тодоровић каже да је ово прва премијера, од седам планираних за ову сезону, мали излет у непозоришне просторе и уједно враћање у просторе у којима су играли до преласка у Дом културе у Грачаници крајем 2014. године. Представа је „кабаста“, али сматра да ће имати дуг живот.

Сценограф је Горан Стојчетовић, костимографи Вук Даутовић и Александар Ковачевић. У улогама народних посланика наступиће бројни глумци: Угљеша Вујовић, Игор Филиповић, Милорад Капор, Игор Дамјановић, Славиша Чуровић, Небојша Ђорђевић, Јанко Цекић, Урош Нововић, Марко Панајотовић, Јован Здравковић, Јован Мијовић, Предраг Васић, Васиљ Аџић. Ту су и Данијела Врањеш, Александра Цуцић, Горица Регодић и Александра Јелић.

За уједињење је на Подгоричкој скупштини гласало 160 посланика. Одлуке ове Скупштине су детронизација краља Николе у изгнанству и његове династије Петровић-Његош са престола Црне Горе, те уједињење са Краљевином Србијом, односно уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу, Краљевину СХС: прву југословенску државу. 

„Идеја о реализацији представе „Уједињење или смрт 1918.”, наиме, крчка се већ месецима уназад. Јелена Богавац дошла је до стенограма са тог заседања, а будући да наше позориште ради на Косову, као турбулентном делу бивше Југославије, испало је да се то растакање бивше земље завршило растакањем Србије и да је ту коначно затворен круг наше националне трагедије. 

Зато смо и кренули у ово уметничко историјско истраживање као позориште са Косова, из самог епицентра српског националног слома. 

Чинило нам се неодољивим да ову причу треба да покренемо управо из нашег позоришта. Од романтизма и усхићења великом јужнословенском идејом, па падом у мале шовинизме, од Београда као пијемонта до паланке незаинтересоване за ништа даље од Савамале, то је нас натерало да се вратимо мало уназад и пробамо да схватимо који је шраф заказао, и где је механизам почео да заглављује“, каже Тодоровић.

„Подгоричка скупштина позната је као место које одваја две Црне Горе: монтенегринску и просрпску. И уместо да остане упамћена као догађај који се прославља, на њу се гледа као на место одакле почиње раздор српског народа. Узели смо је скоро као случајни узорак распада онога што се некада називало Југославијом. 

Пронашли смо ово место, кафану „ Златна моруна” зато што смо одабрали простор подрума где ће заправо бити закопан и сахрањен тај идеал велике Југославије. Са друге стране „Златна моруна” је носилац историјске метафоре, јер на овом месту је практично почео Први светски рат. На том месту је запаљен пламен Првог светског рата, а тај рат, како тврде многи историчари, никада  није ни завршен“, истиче наш саговорник.

Представу „Уједињење или смрт 1918.” бројна глумачка екипа већ током децембра изводиће у Дому културе у Грачаници и у Призренској Богословији, али и по енклавама.

„У овој представи коју жанровски дефинишемо као националну мелодраму са елементима хорора, испитујемо драму документа –легитимитет документарног у националном осећању“, закључује Тодоровић.

Зграда у којој се налази кафана „Златна моруна“ саграђена је крајем деветнаестог века на углу Каменичке и улице Краљице Наталије. Припадала је Ђорђу Рошу, добротвору манастира Хиландара и учеснику пробоја Солунског фронта. Овде су се окупљали младобосанци, а пре него што јој је враћена угоститељска намена била је коцкарница и кинески бутик.  Ово место је место у којем су увек боравили духови историје, место метафора, место трипа, најлуђих и најинтересантнијих прича. 

Управо овде је пристигло писмо адресирано на НедељкаЧабриновића маја 1914. године с вешћу о доласку аустроугарскогпрестолонаследника Франца Фердинанда у Сарајево. Овде им је курир краљевскогофицира Воје Танкосића, а по налогу Драгутина Димитријевића-Аписа, начелникаобавештајне службе Генералштаба и вође завереничке организације „Црна рука“, предао4 пиштоља, 4 резервна шанжера, 6 ручних бомби и нешто новца. 

Ова кафана била ја место где су се окупљали први добровољци за четничке одреде који су упућивани у Стару Србију (Косово и Метохију и Македонију). Посећивали су је и припадници „Црне руке“, а комите су овде имали  канцеларију, која је на вратима имала њихов знак- мртвачку лобању с укрштним костима.

Пробе су започели мишкарци, њих петнаест, те је невероватно да упркос тој количини тестестерона и обзиром на шкакљиву тему, да није долазило до сукоба, инцидената. Жене су се укључиле касније и њихов уплив естрогена је представо стабилизовао и довео у  неопходну равнотежу. Распон година глумаца је од 19-70 година. Глумци напомињу да су и у току проба, присуствовали историји. Наиме, овде су пристизале избеглице с Блиског истока и постајали би радознали када би глумци, у жару уметничког чина, подигли  глас или у тренутцима док су певали српску химну. 

Представе сасвим намерно започињу у 15 часова, како би се публика, по одгледаној представи, излазећи напоље, суочила са сумраком. Све је тако уприличено да и она што дубље проживи ову историјско-уметничку реконтрукцију. Која није, испоставиће се, пука и површинска. 

На крају дружења са овим уметницима били смо угошћени с качамаком и сиром. И позвани да одгледамо представу у коју су уградили и своје енергије. Што смо наравно, са изузетним задовољством и прихватили.  Представа траје од 2.5-3 сата. 

  Најаву представе можете погледати овде: