субота, 03. март 2018.

46. FEST INTERVJU: Rudiger Zuhsland, reditelj filma Hitlerov Holivud



 


Hitler i njegov ministar propagande Gebels su želeli da stvore fabriku snova, zato što je film najubedljiviji način stvaranja iluzije




Više od 1.000 filmova snimljeno je za vreme vladavine Adolfa Hitlera. Nije strano da je voleo umetnost, da je bio blizak s jedom od najboljih rediteljki u istoriji Leni Rifenštal i da je sa svojim šefom propagande stvarao svoj Holivud. Baš o tome delu stvaralaštva Trećeg rajha u svom dugomentražnom dokumentarcu "Hitlerov Holivud" govori reditelj Rudiger Zuhsland, koji je gost ovogodišnjeg FEST-a.
 
Početak Vašeg filma je veoma komičan...


Da, u prvoj sceni dva prevrtljivca plešu u svojim bademantilima, a zatim vidimo da po svom stanu kriju oružje, tako da je poruka koju sam želeo da pošaljem bila da su nacisti nemačkom narodu spolja izgledali kao pouzdani, veseli ljudi, ali iza toga su se krili ljudi koji će bez okolišanja koristiti pištolj.


Hitler i njegov ministar propagande Gebels su želeli da stvore fabriku snova, zato što je film najubedljiviji način stvaranja iluzije. Oni su želeli da obistine sve o čemu su pričali makar na filmu.Nacisti su voleli mjuzikle, komedije, zabavu. Ono što nisu voleli su kriminalističke priče i naučna fantastika.


Mislim da je ceo režim nacista pravljen kao veliki film. Obećavan je srećan kraj, pun nade, a ljudi nisu želeli da napuste bioskop zato što je u bioskopu bilo mnogo komfornije nego u realnosti. To je bila njihova paralelna realnost, a  danas pomoću društvenih mreža znamo da paralelna realnost donosi mnoge pozitivne strane, ali da može biti i veoma opasna.

Ako biste tih hiljadu filmova mogli da posmatrate kao jedan, kakav bi bio prototip glavnog junaka?

Često su se pojavljivali likovi špijuna i ljudi koji lažu u pozitivnom svetlu jer su na neki način nacistički filmovi poručivali da je laž nekad opravdana i da postoje dobre strane obmane. U mnogim filmovima glavni junak je pevač ili glumac čiji život posmatramo na pozornici i van nje. Ti likovi imaju dve realnosti, jednu za scenu i za publiku gde sve deluje savršeno, a zatim i svoju individualnu u kojoj postoje problemi. Model ponašanja koji su oni stvarali bio je da u javnosti nikako ne sme da se otkrije kakav je ljudski život iza scene. Publika u tim filmovima je presrećna gledajući savršene nastupe glavnog lika. Ali to nije prava publika, to su glumci koji glume publiku. Tako da ta artificijalna publika govori pravoj publici kako da se ponaša i kako da reaguje na zvezdu. Isti fenomen postoji u dokumentarnim filmovima Leni Rifenštal u kojima je Hitler glavna zvezda.

Da li ste izabrali da sami budete narator Vaše priče da biste imali kontrolu nad emocijama i atmosferom koju film isijava?


Želeo sam sam da pročitam tekst, da bih film transformisao u ličnu priču. Mislim da ovo nije istorijska priča o nacistima, to je moja priča o tom vremenu. Znam da moj glas nije savršen za to, jer ja nemam glas glumca koga je lako slušati, ali ono što sam time postigao jeste menjanje tempa i intenziteta filma radi prenošenja određene emocije. Oni koji razumeju nemački će to i osetiti. Ne bih nazvao svoj film dokumentarcem već ,,esej-filmom''. Želeo sam da postavim više pitanja nego da na njih odgovorim. Film i završavam pitanjima da bih temu ostavio otvorenu.

Da li ste ikada razmišljali da napravite igrani film?

Ranije nisam, ali sada mi se pojavila ta želja. Prvo bih voleo da napravim još jedan ovakav film o post ratnom periodu što bi zaključilo neku vrstu triologije - moj prvi film ,,Od Kaligarija do Hitlera'' bavio se dvadesetim i početkom tridesetih godina prošlog veka, dok se moj novi film bavi Hitlerovom vladavinom. Još jedan film koji bih voleo da snimim bi se bavio propagandom uopšteno, u svetu. Pomenuo bih Putina, Trampa, možda i Miloševića. Nisu se propagandom bavila samo ,,zla'' lica, već je i u demokratskim vremenima bilo ljudi koji su koristili iste tehnike kao Leni Rifeštal na primer. Jednog dana bih zaista voleo da snimim igrani film, mislim da sam na neki način dokazao da umem da ispričam priču na platnu sa moja dva filma, međutim rad sa glumcima je nešto sa čim nemam iskustva.

I poslednje pitanje. Da li film danas zna nešto što mi ne znamo? Kako blokbasteri utiču na mase danas?

To su dva pitanja. I to dva veoma velika pitanja.

Izaberite jedno.

Ne, ne, biram oba. Definitivno film zna stvari koje mi ne znamo.

Još uvek.

Da, još uvek. Mislim da je očigledno da je prisutno mnogo distopijskih priča i priča o super herojima u bioskopima. Znate knjigu Zigfrida Krakauera ,,Od Kaligarija do Hitlera'', što je i naziv mog prvog filma, poučeni time lako biste danas mogli da napravite knjigu ,,Od Džokera do Trampa''. Ta knjiga bi govorila o generalnoj ideja kapitalističkog tajkuna u američkoj kinematografiji. Kao lik Majkla Daglasa u filmovima ,,Vol Strit'' ili ,,Igra''. Mislim da uopšte nije slučajnost što je za te uloge izabran baš on. Ili Ajron men koji je kapitalistički milijarder, kao i Betmen koji je milijarder koji krišom spasava svet. Ima mnogo primera likova ludih tajkuna, nedemokratskih lidera koji uništavaju ili upravljaju svetom ponekad u pozitivnom ponekad u negativnom kontekstu. To je sve vodilo ka ovoj predsedničkoj situaciji koju imamo sada na Zapadu. Mislim da je američka moć trenutno u dekadenciji u svemu, kao i u filmu. Oni recikliraju stari materijal, prave iste priče, rimejkove, nastavke dok evropski i azijski filmovi nude interesantniji sadržaj.






Нема коментара:

Постави коментар