Jedan od najzauzetijih mladih
glumaca u ovom trenutku sigurno je Uroš Jovčić. Pričamo sa njim o glumačkom
pozivu, lepim uspomenama sa Akademije umetnosti u Beogradu, neprocenjivim
reakcijama dece dok igra u pozorištu Boško Buha, velikom iskustvu koje je
stekao kao istaknuti član glumačke postave filma (i serije) “Montevideo, Bog te
video!” i “Montevideo, vidimo se!”, kao i o projektima na kojima trenutno radi.
Šta je uticalo da upišete glumu? Šta vas najviše privlači
kod ovog poziva?
Još kao mali sam voleo da se maskiram, pretvaram da sam neko drugi,
snimam filmove sa zamišljenom kamerom i glumcima, recitujem, pa mi je i nekako
prirodno došlo da pokušam da se bavim glumom. Kod glume me najviše privlači
razmena energije na sceni, istraživanje i proživljavanje nekih drugih života,
mogućnost da budete neko drugi i nagrada da usrećujete i zadivljujete ljude oko
sebe.
U jednom intervjuu ste izjavili „Kad se mlad glumac nađe u
poziciji da bira projekte, onda je uspeo!“. Moramo ovde da kažemo da
ste vi već na kraju prve godine Akademije umetnosti u Beogradu, 2009, dobili
ulogu u "Đavoljoj varoši" Vladimira Paskaljevića. Dakle, pored
talenta, veliki rad i posvećenost su vas doveli u tu poziciju. Šta biste
savetovali mladim glumcima koji su na početku studija ili onima koji tek žele
da upišu glumu?
Budućim studentima glume i kolegama na početku karijere bih poručio da
postave sebi visoke ciljeve i nikako ne odustaju od njih, da se uvek trude da
budu bolji i usavršavaju svoje glumačko znanje, da pokušaju da budu orginalni,
poštuju i pomažu kolegama i konstruktivno primaju savete.
Koliko je značajno iskustvo da kao mlad glumac na samom
početku karijere imate priliku da budete deo velike produkcije kakav je film
„Montevideo, vidimo se!“? Šta biste posebno istakli iz ovog iskustva?
„Montevideo“ je za mene iz više razloga jedan od najznačajnijih
projekata koji sam imao u svojoj karijeri. Pored velikog glumačkog i životnog
iskustva koje sam stekao, posebno bih istakao putovanja na koja smo išli za
potrebe snimanja, druženja i prijatelje koje sam stekao za ceo zivot,
upoznavanje svoje sadašnje devojke na snimanju drugog dela filma i mogućnost da
učim od velikih glumačkih imena, što je privilegija za mladog glumca.
Član ste glumačkog ansabla Pozorišta „Boško Buha“, igrate u
nekoliko predstava: u „Uspavanoj lepotici“ ste Mačak, Princ u „Pepeljugi“, Toto
u Čarobnjaku iz Oza... Kako izgleda igrati za decu? Opišite nam molim vas neku
povratnu reakciju koja vam se posebno urezala u pamćenje.
Jako je lepo igrati predstave za decu. Pogotovo ako im se svidi to što
gledaju pa je povratna reakcija iskrena što svakog glumca motiviše da na sceni
da što više. Deca su iskrena publika i bez rezerve pokazuju svoja osećanja. Po
njihovim reakcijama se najbolje vidi kakav je ritam predstave. Bilo je dosta
povratnih reakcija u predstavama u kojima igram ali jednu izdvajam: u publici
su bila deca prvog razreda koja su počela da plaču u trenutku kada me je u
predstavi „Čarobnjak iz Oza“, u kojem igram psa Tota, zla veštica pretvorila u
loptu.
Pored rada u pozorištu, trenutno se emituju i serije
„Komšije“ i „Ubice mog oca“ u kojima igrate, navedite nam molim na kojim novim
projektima vas možemo videti u bliskoj budućnosti?
Trenutno snimam četvrtu sezonu serije „Komšije“, igram predstavu „Boje
šteka“ u Akademiji 28, u svom pozorištu Boško Buha spremam se za početak proba
predstave za decu „Robin Hud“ i sa nestrpljenjem iščekujem početak emitovanja
mapet emisije za decu „Kukuriku show“.
Kakva sećanja nosite (iz studenstkih dana) sa naše
Akademije? Šta smatrate da je najvažnije što ste naučili?
Sećanje na studentske dane u meni budi lepe uspomene. Na Akademiji su
nas učili timskom radu, upornosti, strpljenju. Najvrednije što sam poneo sa
Akademije jeste saznanje da nije važno samo biti dobar glumac već je važno biti
dobar čovek.
Нема коментара:
Постави коментар